Žene na tržištu rada – Tražimo mlade, lepe i da neće decu

Piše: Katarina Baletić

„Ja radim na njivi od udaje, od 1982. godine. Radila sam i u trudnoći, jer plata mog muža nije bila dovoljna za gradnju kuće, račune i hranu. Posle je firma mog muža sve češće kasnila sa platom, pa je ono što zaradim na njivi bilo jedino što smo imali u kući. Nemam nijedan dan radnog staža, iako radim već više od trideset godina. Zadnjih godina od nas traže da radimo preko Omladinske zadruge. Neke gazde su korektne, ali ima onih kod kojih ’krv propišaš’, a ne plate te. A i dnevnice su male, nekada su bile mnogo veće. Umesto da rastu, sve su manje.”

Ovo je priča samo jedne od žena  čije su ispovesti objavljene u okviru publikacije „Žene govore“ koju je 2017. godine objavilo Udruženje za radna prava žena „Roza“ iz Zrenjanina.

Iako maltene ceo životni vek rade, ženski posao nije uvek viđen, niti registrovan, a često ni plaćen, pa ih statistike često vide kao nezaposlene ili neaktivne.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2019. godini bilo je skoro 160.000 nezaposlenih žena. Najviše nezaposlenih žena ima između 25 i 44 godine, ali dosta nezaposlenih ima i među mladim ženama, pa tako čak 23.500 devojaka koje imaju između 15 i 24 godine aktivno traže posao, ali ne uspevaju do njega da dođu.

Nevidljivi rad kod kuće

Sa druge strane, veliki broj žena vodi se kao neaktivne. Prema metodološkim pojašnjenjima Republičkog zavoda za statistiku, neaktivna je svaka osoba koja ima više od 15 godina,  a ne spada ni u zaposleno ni u nezaposleno stanovništvo. Dakle, računaju se  i studenti i penzioneri, ali takođe i svi oni koji obavljaju kućne poslove, oni koji iz nekih drugih ličnih razloga ne mogu da počnu da traže posao ili u sedmici kada je sprovođena anketa nisu aktivno tražili posao ili pak u naredne dve sedmice nisu mogli da počnu sa radom.

Imajući u vidu ovakvu definiciju, jasno je zbog čega se u ovoj kategoriji i dalje nalaze mnoge žene. Naime, u prethodnoj godini, više od 1,6 miliona žena je bilo neaktivno na tržištu rada. Neaktivnih muškaraca bilo je nešto više od milion. Međutim, ono što je naročito indikativno jesu razlozi zbog kojih žene nisu tražile posao ili nisu u mogućnosti da se zaposle. Čak 59.000 žena ne može da radi zbog toga što brine o deci ili o odraslim nesposobnim osobama. Ovaj podatak možda i ne bi bio toliko začuđujući da sa druge strane ne postoji samo dve hiljade muškaraca koji iz istog razloga ne traže posao. Takođe, oko 90.000 žena ne traži posao iz drugih ličnih ili porodičnih razloga, dok je njih oko 44 hiljade izgubilo nadu da bi posao i mogle da dobiju.

Postoje takođe i žene koje ne žele da se zaposle jer su posvećene školovanju ili usavršavanju i njih ima oko 30.000 više nego muškaraca. Ipak, podaci iz istraživanja „Tranzicija mladih žena i muškaraca na tržištu rada Republike Srbije“, koju je sprovela Međunarodna organizacija rada, pokazuje da one žene koje se odluče da ranije napuste obrazovanje, to često čine zbog udaje  (20,9 odsto), dok nijedan mladi muškarac nije istakao ženidbu kao razlog zbog koga napušta školovanje. Da još uvek živimo u duboko patrijarhalnom društvu, pokazuje i to da žene češće napuštaju obrazovanje od muškaraca u slučajevima kada porodica nema dovoljno novca da podrži školovanje dece.

Na razgovoru za posao – i muž i deca

Takođe, ma koliko se školovale ili bile posvećene traženju posla, žene su već prilikom traženja posla češće izložene diskriminaciji. Iako Srbija ima zakonske propise koji zabranjuju diskriminaciju na tržištu rada, i dalje se dešava da se prilikom razgovora za posao postavljaju pitanja koja zadiru u privatni život. Takva pitanja se, opet, češće postavljaju ženama. O tome da li imaju decu ili ih u budućnosti žele, da li su u braku ili planiraju udaju uvek su pitane češće žene nego muškarci, pokazuje istraživanje „Rodna diskriminacija u oblasti rada i zapošljavanja u Srbiji“ fondacije „Kvinna till Kvinna“. Od sedam odsto ispitanica je čak traženo da donesu lekarsko uverenje kojim bi dokazale da nisu u drugom stanju.

Jedna od intervjuisanih žena koja živi u gradskoj sredini je tokom istraživanja objasnila da joj se čini da su poslodavci svesni da su ovakva pitanja zabranjena, ali da onda do takvih informacija pokušavaju da dođu na drugačije načine.

„Čula sam da traže podatke o bračnom statusu na društvenim medijima i to rade u tajnosti. Moje lično iskustvo je bilo sa stranim poslodavcem, s kojim sam već sarađivala. Pre nego što je zakazao zvaničan razgovor, pitao me je da odemo na večeru, što se meni učinilo kao dobra prilika da neformalno saznam nešto o uslovima za posao. On me je, međutim, ispitivao o mom bračnom statusu i da li planiram da imam dece. Čak je i naglasio da želi da bude siguran da će mu osoba koja dobije posao biti 100% na raspolaganju. Nakon toga sam odlučila da ne odem na zvanični razgovor za posao i da povučem prijavu.“

Pojedine žene navodile su da su, nakon što su na razgovorima rekle da planiraju decu, ostajale da rade na crno ili nisu hteli da ih zaposle, da su komentarisali njihov fizički izgled, interesovali se za telesnu težinu, politička uverenja ili informacije sa kim žive. Takođe, među ženama je rasprostranjeno uverenje i osećaj da na razgovorima imaju manje šanse da svojih muških kolega, što se, kako se i navodi u istraživanju, može pripisati prihvaćenim stereotipima i predrasudama da su muškarci posvećeniji poslu i da je vreme koje žene mogu da posvete poslu ograničenije.

Mlade, vedre i iskusne kandidatkinje

Ipak, prilikom zapošljavanja nisu sve žene podjednako izložene diskriminaciji, već su njoj prevashodno izložene mlade žene, žene nižeg nivoa obrazovanja, žene koje su razvedene ili žive odvojeno od svojih partnera i pripadnice manjinskih etničkih grupa, zaključci su istraživanja o diskriminaciji žena na tržištu rada, koje je 2012. godine sprovelo Viktimološko društvo Srbije.

Kako za „Novu ekonomiju“ navode iz udruženja „Roza“ iako se firme često traže mlade devojke, one su uglavnom uslovljene prethodnim iskustvom, koje često nemaju.

„I veoma često diskriminacija počinje već pri samom oglašavanju, gde poslodavci traže devojke koje su ’atraktivne, mlade, sa iskustvom od godinu dana’, spremne da rade više od 40 sati nedeljno, po potrebi i vikendom, a da za to dobiju samo minimalnu zagarantovanu zaradu, bez prekovremenih sati koji bi bili plaćeni. Nažalost, ako se radi o ugovorima za radno angažovana lica, poslodavci ne krše zakon“, kažu u pisanom odgovoru iz „Roze“.

Oglasi koje navode kao primer zaista se mogu pronaći lako na internetu. „Potrebne devojke za noćne promocije medovače na splavovima“, „potrebne devojke za rad u kafiću“, „tražimo vedre i komunikativne devojke“ samo su neki od oglasa koji se nalaze na internet stranicama koje se bave ovom vrstom oglašavanja.

Za neke od navedenih poslova nudi se i isplata zarade odmah nakon obavljenog posla, po principu „keš na ruke“, što samim tim dovodi u pitanju i poštovanjem zakonskih propisa i prijavljivanje radnica koje se na ovakve poslove jave.

To dalje vodi i ka mnogim problemima koji se tiču ostvarivanja prava zaposlenih, a što pokazuju i podaci Ankete o radnoj snazi za 2019. godinu. Od ukupno 982.000 zaposlenih žena, njih 46.000 radi samo uz usmeni dogovor sa svojim poslodavcem, više od 52.000 nema prava na zdravstveno osiguranje, a više od 70.000 žena nema prava na plaćeno bolovanje niti godišnji odmor.

Dakle, mlade žene koje su u potrazi za poslom vrlo često mogu završiti u radnom odnosu koji im uskraćuje mnoga radna prava, dok sa druge strane, ukoliko posao ne nađu, mogu pretrpeti značajne gubitke. Prema proračunima Eurofunda, žene koje nisu bile zaposlene tokom čitave karijere mogu izgubiti između 1,2 i 2 miliona evra, što zavisi od toga kojim se poslom bave, pokazuju podaci istraživanja o položaju žena na početku i na kraju radnog veka, a koje je sprovelo udružene „Žene na prekretnici“.

„No, to nije samo njihov lični gubitak, već i gubitak za celo društvo, jer prema istim proračunima, u EU-28, zbog niže stope zaposlenosti žena bilo je izgubljeno 370 milijardi evra u 2013. godini, što je činilo 2,8% BDP“, dodaje se u tekstu istraživanja.

Starije žene poželjne samo u fabrikama

Kao posebno ugroženu grupu poverenik za ravnopravnost ističe i starije žene koje su ugrožena kategorija po više osnova, i kao žene, a i kao starije osobe. Od ukupno nešto više od tri miliona žena koje imaju više od 15 godina i obuhvaćene su Anketom o radnoj snazi, više od 400.000  čine neaktivne žene između 45 i 65 godina, dok je u istoj starosnoj kategoriji oko 43.000 nezaposlenih žena.

Iz udruženja „Roza“ navode primer žene koja je radila više od 17 godina u jednoj kompaniji, ali sada očekuje otkaz zbog toga što su joj rekli da je previše „matora“ da bi radila na šalteru sa strankama.

„Žene starije od 45 godina su ’matore’ i to je razlog zašto ih poslodavci retko zapošljavaju. Jedini izuzetak je tekstilna industrija, gde se poslodavci radije odlučuju za žene srednjih godina, pa i starije (često i one koje su već ostvarile pravo na penziju), jer su one sposobne da ispune zadate norme, koje su zaista visoke“, dodaju iz „Roze“ u odgovoru „Novoj ekonomiji“.

Žene iz ove kategorije su češće nego mlađe žene i znatno češće nego muškarci pomažući članovi u porodičnom poslu, navodi se u istraživanju koje se bavi položajem na tržištu rada žena starijih od 45 godina, a koje su sproveli Secons i udruženje „Žene na prekretnici“.

„To je kategorija zaposlenih koja je posebno ranjiva, zbog toga što ne ostvaruje zaradu niti socijalna prava na osnovu rada, o čemu će kasnije biti više reči“, dodaje se u istraživanju.

Otežano zapošljavanje žena je problem koji se višestruko odražava na društvo. Ne samo da je ozbiljno delu društva otežano ostvarivanje prava i mogućnost rada, već su ekonomski zavisne i nezaposlene žene često i žrtve nasilja, kako institucionalnog, tako i porodičnog. Ukoliko se pogleda i na makroekonomskom nivou i država je ta koja je na ozbiljnom gubitku kada značajan deo njenog stanovništva nema prilike da radi, ali i kada je jedina prilika za rad tržište sive ekonomije ili pak neplaćeni kućni rad.

Nosi gajbe, istovara kamione

„Razvedena sam, imam dvoje dece, a muž odbija da plaća alimentaciju. Radim u jednom supermarketu, iako sam bolesna, jer su samo tu hteli da me prime, kao pomoćna radnica. Nosim teške gajbe, istovaram kamione koji donesu robu, pa kada se ukočim, odem do Hitne, primim injekciju, i vratim se da nastavim. Ne smem da tražim lakše radno mesto, jer će mi onda možda dati otkaz, a šta ćemo da radimo moja deca i ja ako ostanem bez posla…“