Sutrašnja normalnost nije ona od juče

1. Maj 2020.
Glavni i odgovorni urednik agencije FoNet Zoran Sekulić generacijski pripada novinarima koji su živeli u „nekoliko“ država i preživeli nekoliko vanrednih stanja, uključujući i ratno. Ne upućujem na godine, već na ogromno profesionalno iskustvo koje je od velike važnosti u vremenu kada su izvori informacija još više zatvoreni nego inače, kada se činjenice jedva promaljaju kroz gustu propagandističku maglu i kada se politički i svaki drugi pritisci na profesionalne medije umnožavaju. U razgovoru za „Novu ekonomiju“ Sekulić konstatuje da je „pozicija nekih medija sada još bolja, ali da su za medije koji nisu pod kontrolom vlasti, a koji su i inače u teškoj situaciji, stvari sada postale teže i gore“.
zoran-sekulovic
Zoran Selkulović. Foto: Nova ekonomija

Da li je zlonamerno pomisliti da vlast koristi krizu kako bi zajedno sa virusom „suzbila“ i medije koje vidi kao problematične? 

U domenu medija vanredno stanje je upotrebljeno, da ne kažem zloupotrebljeno, za još veći pritisak na one koji nisu pod kontrolom vlasti. Ti mediji su sada još manje vidljivi nego ranije, sa još manje novca i imam jednu ozbiljnu bojazan da mi posle ove velike krize više nećemo primarno pričati o slobodi medija i izražavanja, nego ćemo pričati o pomoru medija koji nisu uspeli da prežive ovu tešku krizu. Bilo bi preterano da kažem da verujem u unapred smišljeni i razrađeni plan, ali sam siguran da vlast ima svest o konsekvencama po medijsku scenu koje proističu iz vanrednog stanja.

U čemu se konkretno razlikuje pozicija medija sada i pre vanrednog stanja imajući u vidu niz konkretnih slučajeva ugrožavanja medijskih i novinarskih sloboda i prava uključujući u to i spaljenu kuću novinara koji je izveštavao o korupciji u lokalnoj vlasti? 

U toku vanrednog stanja imali smo dva drastična slučaja – privođenje koleginice sa portala Nova.rs i tu tek predstoji pravosudni postupak i veliko je pitanje kako će na kraju da se završi, i imali smo slučaj Jovane Popović koja je provela tolike puste dane u pritvoru i pred kojom su i suđenje i neizvestan ishod. U oba slučaja reč je o rigidnom tumačenje propisa, sa vrlo jasnom svešću o konsekvencama. Ne mogu a da ne pomenem i Vladin zaključak koji je takođe imao za cilj da potpuno centralizuje i unificira informisanje. Kada ovo uporedimo sa slučajem paljenja kuće u Grockoj, razlika je u tome što za Grocku nije bio nalog sa vrha. To je bila osveta lokalnog šerifa koji je pomislio da mu se neće ništa dogoditi ako organizuje svoju „malu“ osvetničku akciju. Vanredno stanje je otvorilo prostor i za selektivno tumačenje propisa, pa tako za isti prekršaj neko biva kažnjen novčano, dok se drugima sudi putem Skajpa. 

Pomenuli ste da ste profesionalno preživeli četiri vanredna stanja. U čemu se ovo sada razlikuje od prethodnih?

Sećam da je posle ubistva premijera Đinđića, tragedije čije posledice i dan-danas osećamo, uvedeno vanredno stanje i novinari su dobili nalog da ne smeju da objavljuju ništa osim zvaničnih saopštenja i konferencija za novinare državnih službenika. Tada sam bio u situaciji da je malo falilo da FoNet bude kažnjen jer sam saznao, nezvanično, da su u akciji „Sablja“ privedeni Jovica Stanišić i Frenki Simatović. Našao sam se u ogromnoj profesionalnoj i moralnoj dilemi. Ako tu dvojicu privodite posle ubistva premijera, ta vest ima prvorazredni javni značaj i govori o važnosti akcije. Objavio sam vest, ali i za dlaku izbegao da nas zatvore na 24 sata. Ova situacija je nešto drugačija jer je i kontekst drugačiji i ne postoji striktno uputstvo za medije, kakvo je postojalo u vreme bombardovanja kada je sadašnji predsednik bio ministar informisanja. Tada su, u dramatičnim okolnostima, mediji dobili spisak termina koje su bili obavezni da koriste, a štampani i elektronski mediji cenzore, koji su odobravali sadržinu novina ili programa vesti. FoNet se nije pridržavao tih pravila pa mi je tadašnja državna sekretarka za medije rekla – ili ćete toga da se pridržavate ili ćemo da ti pošaljemo cenzore. Odgovorio sam joj  – niste vi pravili FoNet, nećete ni da ga zatvarate. Danas nemamo sagovornike iz države, sem do pre neki dan, sa konferencija za novinare. Međutim, ni te konferencije ne funkcionišu.

Suzbijanje pandemije znači povratak u zdravo stanje. Ako to prebacimo na društveni i politički teren, kako izgleda to naše „zdravo“ stanje? 

Kao jedan racionalni pesimista, mislim da normalnost sutra neće biti normalnost koja je bila do juče. Nezavisno od zemlje, političkog  konteksta,  ekonomskog ambijenta,  mislim da smo mi počeli da živimo naučnu fantastiku i mislim da će cela ova svetska kriza proizvesti tektonske poremećaje na globalnom planu. Ne znam da li je ovo kraj liberalnog kapitalizma, ali mislim da je globalizam na izdisaju i da se vraćamo konceptu nacionalnih država i konceptu suvereniteta. U tom smislu ne znamo ni kako će sutra da izgleda Evropska unija. Da li će se svi pozatvarati i uvoditi neke nove vize, da li će države da spuštaju rampe i podižu ograde? To su pitanja na koja nemamo odgovor, kao što ne znamo ni gde će da budu ni Srbija, ni region. Ono što je jasno jeste da će biti  nova realnost, nova „normalnost“. Mi smo u proteklih 30 godina imali razna traumatična i dramatična iskustva, pre svega ratna, a onda i razna druga, koja su uz to išla, ali sada se prvi put suočavamo sa tzv. nevidljivim neprijateljem. Meni je svaki život koji nestane zbog virusa katastrofa, ali kada gledam šta se dešava po Evropi, siguran sam da će taj ogroman broj žrtava i smrti, koje je teško pojmiti, uticati na tu novu „normalnost“. Siguran sam da ćemo svi početi da živimo drugačije i da ćemo svi osećati psihičke, emotivne, mentalne i rane i povrede.

Šta je, iz perspektive medija i njihove slobode, taj dan posle?

Pored pitanja ko će preživeti, postavlja se i pitanje kako će to „preživljavanje“ izgledati. Moj je utisak da će ojačati ona škola mišljenja koja kaže „mediji ne mogu bez države“. Godinama smo imali mukotrpne medijske reforme koje su označile izlazak države iz vlasništva u medijima, kako bi se smanjio i njen uticaj i uticaj vladajućih stranaka. Cela Evropa i medijska zajednica aplaudirale su tim zakonima, ali oni su najstrašnije zloupotrebljeni, a najdrastičniji je primer Tanjuga, koji je paradigma. Posle pandemije, bojim se da će mnogi da kažu „sada je jasno, nema vama ništa bez države“. Mislim da će u toj novoj „normalnosti“, kada su mediji u pitanju, to biti jedan od argumenata, a koliko će on da postane dominantan, zavisi i od toga da li će Srbija, osim što je formalno na evropskom putu, i suštinski sutra početi da se reformiše prema standardima Evropske unije (EU), šta god sa Unijom bilo, ili će napraviti zaokret pod pravim uglom. Koliko do juče mi je zaokret pod 90 stepeni izgledao nemoguć, a sada to ne isključujem kao opciju. Živim u petoj državi od kada sam rođen i u četvrtoj u kojoj se bavim novinarstvom. Od ’70-ih godina do danas ne pamtim toliko prisustvo i toliki uticaj Rusije i odnedavno Kine. Taj uticaj, što stvari čini ozbiljnijim, nije samo u domenu visoke politike, već u dobroj meri postoji i prihvaćen je i među običnim ljudima. 

Da li mislite da su reakcije EU, Saveta Evrope, OEBS-a, na privođenje koleginice, pa i kritike u kontekstu „upotrebe“ vanrednog stanja za sužavanje demokratije nova tendencija u politici prema vlasti u Srbiji, ili je reč o ad hoc reakcijama? 

I bez pandemije koncept stabilokratije krenuo je nizbrdo i polako se napušta. Međutim, u ovoj pandemiji vlast u Srbiji je možda u trenucima očaja ili straha da cela stvar ne eskalira u ne daj bože italijanski scenario, ili zbog ličnih odnosa sa akterima na svetskoj pozornici, uvredila tu EU ocenom da evropska solidarnost ne postoji. Onu istu EU koja je proteklih 20 godina najviše pomogla zemlji Srbiji, što je ovde najbolje čuvana tajna, pa ljudi misle kako je to malo, s obzirom na bombardovanje 1999. Mislim da su se mnogi, ne samo u administraciji u Briselu, nego i po evropskim prestonicama naljutili, jer posle brojnih susreta sa Putinom, posle priče o centru u Nišu, posle apologetskog odnosa prema Rusiji, imate sada i glorifikaciju 11 ruskih aviona i zanemarivanje pomoći EU. Poenta je da nismo mi samo ono što mislimo da jesmo, mi smo i ono kako nas drugi vide. 

U tom kontekstu da li može da se anticipira budući odnos EU i Srbije, odnosno da li će EU da se vrati na koncept – bolje Vučić koji drži stvari pod kontrolom? 

To sad zavisi od nekoliko tema, pa i one koja je sada, u vreme ove pandemije, potpuno otišla u drugi plan, a ona se zove Kosovo. Rasplet tog problema sigurno će imati uticaj i na međunarodnu poziciju Srbije i na njene evropske integracije, ako ih bude, i na odnos Vašingtona. Mislim ipak da će, posle cele ove krize, ne samo zbog učinka i ponašanja zvanične politike odavde, nego i zbog onoga kroz šta je prošla sama Unija, sa onolikim žrtvama, ispunjenje uslova za članstvo u EU biti strože i striktnije nego bilo kada ranije, čak i da ostanu isti. 

Govoreći o unutrašnjem, političkom planu, u kojoj meri se može reći da je ova kriza Vučićeva 1999?

Preuranjeno je o tome govoriti. Postoje bitne razlike. Koliko pamtim ’99. godinu i bombardovanje, ono je završeno jednim klasičnim ultimatumom i kapitulacijom u trenutku kada je pretila opasnost da cela zemlja bude razvaljena i da bude doveden u pitanje biološki opstanak nacije. Drugo, posle 1999. godine, koja je bila poslednja godina Miloševićeve vladavine, u koju je on ušao sa otvorenom diktaturom, postojala je jedna druga i drugačija opozicija, uz koju su stali razočarani navijači ondašnje vlasti, kao i delovi aparata sile, koji su shvatili da stvari odlaze u propast. Danas nije takva situacija, a pogotovo nije takva kada je reč o opoziciji. Zanimljivo je da su u opoziciji manje-više oni isti ljudi koji su bili i ’99. godine, ali je ona danas konfuzna i mera poverenja u nju nije na istom nivou. Ipak, opozicija je sada na istorijskom iskušenju i pred istorijskim zadatkom. Odgovor na pitanje koje ste mi postavili – ne zavisi, pre svega, od toga šta će i kako će vlast dalje da radi, nego od toga šta će i kako će da radi opozicija. Kakav će njen odnos da bude prema ovoj „tihoj“, „ćutljivoj“ većini građana, koji su do juče govorili da ih politika ne interesuje i da su svi isti. Od toga zapravo zavisi kakav će sutra biti poredak i kakva će biti vlast u Srbiji.

Koliko u sve to treba ukalkulisati i bojkot?

Mislim da će, posle pandemije, sve biti drugačije i da ono što se zove opozicija, a koja sada nije ujedinjena vrednosno, nego samo u ideji da se promeni ova vlast, mora kompletno da se resetuje. Da bi se bilo šta promenilo i da bi se efekat onoga što rade osetio i video, ne mogu samo da kukaju na režimske medije i kritikuju Vučića, već moraju da idu ljudima na noge i osvajaju njihovo poverenje. Bez izgradnje tog poverenja, opozicija će ostati na nivou ne statističke, nego istorijske greške. Ali, sada imaju priliku.

U kojoj meri mi sada iz ove ozbiljne krize javnog zdravlja, sa svim njenim posledicama u koje spadaju i ekonomske, ulazimo u političku krizu? 

Sasvim izvesno ćemo ući u novi krug političke krize, ali će njene razmere u velikoj meri zavisiti i od stanja stvari u ekonomiji. Ako se, posle ove pandemije, za velike svetske aktere predviđa višegodišnja recesija, to ni nas ne može da mimoiđe. Razmere recesije mogu da budu neuporedivo veće od bilo kakvih mera i injekcija, a to će onda neminovno uticati i na politiku. Ne znam da li su se ljudi u izolaciji „oslobodili“, to ćemo da vidimo, ali primećujem veći stepen rezignacije nego što je to bilo pre ove krize. Da li će ta rezignacija sutra da se artikuliše u neku političku ambiciju, da li će da se artikuliše u neku glasnost na srpski način, to sada ne znam. Nisam, međutim, siguran da će spin doktori, koji drže glavne poluge medijske scene i na dnevnoj bazi majstorski kreiraju privide, opet uspeti sve to da  natkriju. Nova „normalnost“ doneće i novu realnost.

Intervju je prenet iz štampanog izdanja časopisa “Nova Ekonomija“.