Potisnuta osnovna nadležnost Ustavnog suda
Slobodan Beljanski, advokat i potpredsednik Centra za pravosudna istraživanja CEPRIS
Razgovarala: Suzana Miličić, Nova ekonomija
Broj ustavnih žalbi koje građani podnose Ustavnom sudu Srbije, u nameri da zaštite svoja prava, raste iz godine u godinu ali, s druge strane, broj žalbi koje Ustavni sud usvoji i ustanovi povređena prava građana – upadljivo opada. Istovremeno, osnovna nadležnost Ustavnog suda, ocena ustavnosti i zakonitosti, potisnuta je u drugi plan i gotovo neprimetna u praksi Suda.
Ovo je deo zaključaka studije Centra za pravosudna istraživanja (CEPRIS) „Odnos Ustavnog suda i sudske vlasti – stanje i perspektive“, koju su izradili profesori ustavnog prava i istaknuti pravnici, članovi ovog strukovnog udruženja, analizirajući rad ovog Suda od 2014. do 2018. godine.
Ustavna žalba je najčešća pravna forma kojom se građani i institucije obraćaju Ustavnom sudu i ona, u proseku, čini 95% svih predmeta ovog tela. Ipak, više od četiri petine tih predmeta, a u 2018. godini to je čak devet desetina, Ustavni sud odbacuje, tj ne uzima dalje u razmatranje i odlučivanje, čime je ona postala nedelotvorno pravno sredstvo, kaže se u ovoj analizi.
Advokat Slobodan Beljanski, potpredsednik CEPRIS-a, koji je, u okviru ove studije analizirao odnos Ustavnog suda i sudske vlasti, objašnjava da je ustavna žalba i poslednje pravno sredstvo u nacionalnom zakonodavstvu i uslov da se podnosilac žalbe obrati Evropskom sudu za ljudska prava.
Primetan je trend porasta broja ustavnih žalbi koje Ustavni sud odbaci. Šta rade podnosioci ustavnih žalbi nakon odbacivanja, koliki procenat nastavlja borbu za svoja prava na sledećoj instanci a to je Evropski sud za ljudska prava?
Prema podacima s početka ove godine, pred Evropskim sudom se nalazilo oko 1.900 predstavki protiv Srbije. U periodu od prethodnih pet godina Ustavni sud je odbio, odbacio ili na drugi nemeritoran način otklonio preko 40.000 ustavnih žalbi. Dakle, mali broj onih koji nisu ovde uspeli ide dalje. Uprkos tome, Srbija je zbog izgubljenih slučajeva samo u 2018. godini obavezana da plati oko 26 miliona dinara, a od kada je Evropski sud nadležan i za našu zemlju, kako se može videti iz nekih izvora, oko 2,5 milijardi dinara.
Šta su, prema analizi CEPRIS-a, najvažniji nedostaci u nadležnosti i radu Ustavnog suda Srbije?
U najkraćem: kriterijumi za dopuštenost i osnovanost ustavne žalbe, pravo da poništava sudske odluke, relativna zatvorenost, preopterećenost i otuda sporost. Po mojoj oceni kriterijumi su najveći problem. Jedno od merila je da su osporavane sudske odluke na prvi pogled proizvoljne. Merila su u toj meri neodređena i otvorena da i sama omogućuju proizvoljnu primenu. Pravo Ustavnog suda da poništava odluke redovnih sudova, nesumnjivo ugrožava nezavisnosti sudske vlast.
Studija je pokazala i da je Ustavni sud u priličnoj meri zatvoren za komunikaciju sa javnošću i građanima. Duže od pet godina nisu ažurirane vesti na sajtu, ne izdaju se saopštenja za javnost niti ima proaktivne komunikacije s medijima. Praktično se i ne znaju imena Ustavnog suda niti njegovog predsednika.
Poslovnikom Suda je regulisano da se javnost rada ostvaruje, pored ostalog, objavljivanjem odluka u „Službenom glasniku RS“ i izdavanjem Biltena. Jedan od razloga za relativnu zatvorenost Suda može biti shvatanje da je ovo dovoljno, mada se samo neke odluke objavljuju, a Bilten nije ni ažuran ni sveobuhvatan ni lako dostupan. Sud, međutim, retko pribegava korišćenju metoda koje je sam propisao, a u koje spadaju i davanje saopštenja za javnost o odlukama koje imaju širi društveni značaj, dostavljanje službenih obaveštenja i održavanje konferencija za medije.
Kakve je odjeke u Ustavnom sudu izazvala studija CEPRIS-a?
CEPRIS je ovu studiju predstavio u Novom Sadu, Nišu i Beogradu. Samo na jednom predstavljanju, u Novom Sadu, prisustvovao je jedan sudija Ustavnog suda i imao zapaženo izlaganje. Zanimljivo je da se nijedan sudija nije odazvao na okrugli sto u sedištu suda, odnosno u Beogradu. Istina, biblioteka Ustavnog suda je od nas tražila primerak ove publikaciju i dostavili smo im elektronsko izdanje, jedino koje imamo.
NE: Svakodnevno vidimo brojne primere kršenja Ustava, što u akcijama što u izjavama političara i predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti. Da li bi Ustavni sud, recimo, mogao da reaguje na neki od tih primera? Da li to spada u delokrug njihovog rada?
Nije zadatak Ustavnog suda da samoinicijativno reaguje na dnevnopolitičke pojave. On deluje po predlogu ovlašćenog predlagača, na osnovu inicijative lica koja ne spadaju u krug takvih predlagača, ustavne žalbe, žalbe sudija ili drugih predstavki. Budući da se ustavna žalba može izjaviti i protiv radnji državnih organa ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva, nije isključeno da Sud dođe u situaciju da odlučuje i o takvom kršenju Ustava o kakvom govorite.
Tekst je prenet iz nedeljnika Nova ekonomija.