Organska proizvodnja u harmoniji s prirodom

4. Jun 2021.
Preduzeće Ftrutorga je jedan od dva najveća proizvođača organskog voća u Topličkom kraju. Vode ga mladi ljudi, brat i sestra, proizvode sami i sa koopderantima višnje, šljive, jagode i dunje, imaju sertifikate organske hrane i zahvaljujući tome izvoze u Evropu. Mladi su i školovani, ali ne za poljoprivredu.
image0-(3)
Momčilo Paunović, vlasnik organske proizvodnje Frutorga Prokuplje. Foto: Nova ekonomija

Autor: Biljana Stepanović

U materijalu USAID piše da ste vi najveći proizvođač organskog voća u topličkom kraju, kada ste i kako počeli ovaj posao?

Sve je počelo 2008-2009. godine kada smo na svojim parcelama krenuli da primenjujemo pravila organske proizvodnje. To je bilo u saradnji sa firmom „Midi organik“ iz Blaca. Na osnovu prijateljstva sa njima krenuli smo u tu priču, imali smo poljoprivredno porodično gazdinstvo. Kada smo završili studije, sestra ekonomiju, otac je agroekonomista i ja filozofski fakultet seli smo i razgovarali, imali smo 6-7 godina iskustva sa organskom proizvodnjom, i tako smo odlučili da otvorimo svoju firmu. To je bilo zahtevno, sestra i ja smo koristili očevo iskustvo koje je zaista veliko u poljoprivredi. Godine 2014. smo kao poljoprivredno gazdinstvo krenuli sa sušarom i hladnjačom, onda smo 2015. godine zvanično registrovali firmu i od tada kreće naša firma. Sada radimo sestra i ja i imamo 20-ak zaposlenih u sezoni, izgradili smo novi objekat i sada imamo potrebu za zapošljavanjem ljudi na neodređeno radno vreme, umesto sezonski kao do sada.

Za 5 godina ste pošli od nule i stigli dovde, šta treba da bi se to uradilo?

Organska prozivodnja je postala dosta popularna poslednjih par godina. Međutim ljudi malo znaju o tome, počevši od načina organske proizovodnje, njene primene, njenih postulata koji se moraju poštovati jer je veoma zahtevna. Mi smo ovde imali pre svega agroekološke uslove za organsku proizvodnju. Onda smo krenuli da širimo kooperativu ljudi, to je najteži posao. Gledali smo da to napravimo na nekoj familijarnoj osnovi, da uzmemo ljude u koje imamo najviše poverenja, pa je to krenulo porodično – sa stricem, ujakom, kasnije se proširilo na kumove kojih smo imali dosta u susednom selu. Kada su ljudi videli da je to uspešan način rada, da u teškim godinama kada nemate otkupa ili je otkup dosta ispod cene koštanja robe, a mi smo plaćali redovno, uredno i po većoj ceni, počeli su da nam veruju. Ljude smo edukovali svake godine, prvo moraju da saslušaju predavanje o organskoj proizvodnji, zatim naš inženjer izlazi na teren da vidimo da li može na tim parcelama da se započne organska proizvodnja i kada se sve to poklopi, možemo da radimo posao.

Kako ste počeli da tražite tržište?

Tržište je najosnovnije. Možete imati bolji sok od Koka kole, ali ako nemate tržište, džaba vam sve. Mi smo počeli sa suvom šljivom, imali smo gde da je prodamo, a onda smo krenuli da širimo ponudu.

Već ste imali tržište za suvu šljivu?

Jesmo u zemlji, međutim kada ulazite u organsku proizvodnju, ne možete domah za jednu godinu da dobijete status organskog proizvođača. Morate da prođate tri godine konverzije zemljišta iz komercijalnog u organsko i kad ste to postigli i dobili potvrdu inostrane sertifikacione kuće, pa onda i domaće sertifikacione kuće da ste zvanično u organskoj proizvodnji, tada se pojavljujete na svim sajtovima da imate status organik i onda vas kupci sami zovu.

Kako ste prošli kroz ovu krizu izazvanu koronom?

Sa ovim načinom života kada se ljudi hrane nezdravo, kada je počeo kovid to je bio moj najveći strah, kako ćemo proći sa proizvodnjom organske hrane koja je jako skupa. Međutim kupci u inostranstvu će se odreći novih automobila, odreći će se novog stana, ali neće se odreći zdrave hrane. Organska proizvodnja je tri puta više krenula da se koristi u periodu pandemije jer su ljudi ulagali u svoj imunitet, u zdravu hranu. Naravno sve to mora da bude sertifikovano, provereno i onda smo kao takvi dobilli još veću šansu. Osim toga, pojavila se Kina kao izuzetan konkurent u kupovini.

Imate li vi dovoljno proizvodnje za Kinu?

Naravno da ne, ali ja ih pratim na tržištu, oni su se pojavili. Mi imamo EU sertifikat, za to tržište smo se specijalizovali baš kako treba, sada smo u procesu dobijanja ENOP standarda koji je za američko tržište.

Pomogao vam je i USAID. Kako ste uopšte došli do njih?

Mislim da smo preko Privredne komore Srbije čuli za USAID projekat i konkurisali, bili smo pozvani, ušli u uži krug firmi koje se biraju, predstavili smo naš plan, naše potencijale, naše vizije, ciljeve i onda su oni nama dali šansu da radimo. To je bio obostrani rizik. Sa njihove strane jer ulažu određenu sumu novca u nas i ne znaju šta će ispasti, a sa naše što smo preuzeli obavezu prema njima. U poljoprivredi je rizik – možete imati savršenu robu, ali pet minuta grada je dovoljno da sve uništi.

Srpski mentalitet je takav da ljudi ne vole da se udružuju, a vi ste praktično napravili neku vrstu zaduruge?

Nije zadruga, ovo je više sistem kooperativnog odnosa sa poljoprivrednim prozivođačima. Mi smo nosioci sertifikata, mi dajemo nou hau, sertifikujemo sve te zasade, cela tehnologija dolazi od nas. Poljoprivredne proizvođače edukujemo i onda oni sprovode sve to u delo, ali naša snaga je u njima. Krenuli smo sa nekih 20-ak hektara organske prozvodnje, da bismo sada završili sa oko dvesta hektara. Pritom nismo gledali kvantitet, nego kvalitet. Ljudi sada sami dolaze, hoće novu kulturu da sade – jagode recimo, koje dotle nismo radili, zato što jagode zahtevaju veliki broj ljudi. Ono na šta sam najviše ponosan, jeste da smo mi uspeli ove ljude da zadržimo da ne odu, da mladi ljudi koji su sada u poljoprivrednom gazdinstvu, porodično vide neku ekonomsku isplativost.

Da li vam je pomogla nešto država Srbija?

Bilo je subvencija preko nacionalnih mera za opremu koju smo uzimali, mi smo celu ovu priču počeli sa „Fruits and berries“ 2014. godine, to je bio projekat Vlade Kraljevine Danske i naše Vlade u tom trenutku. Subvencionisani smo nekih 40% ili 50% na opremu i tako smo krenuli, koristili smo nacionalne mere, koristili smo USAID, koristili smo i evropski projekat, bukvalno smo pratili svaki projekat, pisali smo, danonoćno radili.

Imate i novu hladnjaču kapaciteta 250 tona smrznutog voća, koliko godišnje proizvedete?

Prošle godine počeli smo da ulažemo u procesnu opremu. Prvo smo hteli da napravimo primarnu proizvodnju, a kada smo ispunili taj cilj, došli smo do stadijuma da imamo otprilike 1.500 tona voća godišnje, sada smo došli do stadijuma da moramo da ulažemo u preradne kapacitete. Davali smo voće do sada na uslužno zamrzavanje, nismo mogli drugačije i onda kada je teška godina, roba lošeg kvaliteta, pa to morate pod hitno da zamrznete inače gubite, nastaje „šišanje“. Vlasnik hladnjače zna u kojoj smo situaciji i onda diktira cenu i zato smo krenuli korak po korak da se ne zadužujemo puno, da naučimo posao, pa da napravimo svoju hladnjaču.

Da li uzimate kredite od banaka?

Da, da.

Gde prodajete voće?

Jednim delom prodajemo u Srbiji, a imamo i ponude direktnih kupaca iz inostranstva, to su kupci iz Holandije. Oni su najveći prodavci te hrane na svetu, trejderi na najvećem nivou. Takođe u Francuskoj i Nemačkoj ima dosta zainteresovanih kupaca.

Da li razmišljate u budućnosti i o preradi voća?

Da, samim tim što mi zamrzavamo te proizvode to je neki vid prerade, pravimo individualni zamrznuti proizvod. U narednih par godina želimo da kupimo procesnu opremu za preradu višnje, ona je dosta skupa, ali moramo se finansijski pripremiti. Sada uslužno izbijemo košticu, moramo da čekatmo na red i zavisimo od njih, a ovako ćemo sami zatvoriti krug, što je najvažnije. Dotle se snalazimo, ali nikako na uštrb ljudi, obaveze prema njima moraju da budu izmirene.

Srbija kuburi sa radnom snagom u svim oblastima, kakva je situacija sa nalaženjem radne snage?

Sve je teže i teže. Kad pričamo u primarnoj proizvodnji, ne možete više da nađete ljude koji će da beru voće. Sećam se kada sam bio manji da su stotine ljudi radile po višnjarima i šljivacima, jagode isto, ekipa ljudi koja ima nekog svog predstavnika koji organizuje rad, sad to više nemate. Sada se poljoprivredni proizvođači okreću ka kupovini mašina za branje što je na neki način i dobro jer imaju smanjene troškove radnika, ali opet, mašinska berba nikada ne može biti kao ručna. To se radi nauštrb kvaliteta ukoliko se ne vodi računa, a naši ljudi znaju mnogo da budu aljkavi. Mi smo to doveli u red zato što neko sutra to treba da preradi, neko to treba da jede. Uspeli smo, ali manjak radne snage izuzetno je prisutan, evo već u narednih 10 do 15 dana trebaće nam desetak radnika u preradi, mnogo je teško.

Da li nema ljudi fizički, ili neće ljudi da rade?

I jedno i drugo. Vi sada imate multinacionalne kompanje koje imaju dobre uslove rada. Ljudi će izabrati nešto što je lakše za njih. Svakako je nedostatak mladih ogroman problem, ne može čovek da bude produktivan sa 55 ili 60 godina kao što je sa 20-25 godina. To je najveći problem, a takve ljude nemate.

Zašto ih nemate?

Više su se iselili nego što neće da rade, ili su studirali po Beogradu ili Nišu, zadržali se tamo, našli poslove, retko ko se vraća. Korona i kriza ih je ipak naučila nekim stvarima, ne mora da se sedi u stanu bez posla, može da se vrati ovde. Ima domaćinstvo, ima posao i kada se vrati shvati da ni ovde nije toliko loše. To mene raduje.

Malinari godinama imaju silne probleme sa nakupcima, kakve je vaše iskustvo?

Mi smo sistem za sebe, ja vidim da su ljudi zadovoljni po tome što dosta ulažu u primarnu proizvodnju, šire svoje zasade, ali sve je to zbog ekonomske isplativosti. Organska proizvodnja se bolje i brže naplati, jer je veća potražnja za njom.

Da li nagli rast vaše firme govori o vašoj sposobnosti, ili velikoj potražnji za organskom proizvodnjom?

Taj trend organske proizvodnje je u inostranstvu popularan već 20 godina, a kod nas je  došlo u poslednje 2-3 godine. Ja znam firme koje rade 20 godina organsku proizvodnju i one su super prolazile, kao i poljoprivredni proizvođači. Najveći problem je sprovesti taj sistem u delo zbog velikih administrativnih obaveza prema seritifkacionim kućama. Dobiti dokaz da je taj vaš proizvod organski, to je najskuplje.

Šta znači kada je proizvod organski?

Između ostalog da mu nije sipano veštačko đubrivo, ali najbolja definicija organske proizvodnje jeste da je to prozivodnja u harmoniji sa prirodom, da nemate upotrebu teških pesticida, teških metala, već koristite registrovane organske preparate koji su na bazi bakra ili biljne sadržine, gde su prirodno podiže imunitet biljci da se ona sama bori protiv štetočina i bolesti. Jeste da je tako manji prinos, ali sve to zarad kvaliteta je isplativo.

Naše dede i pradede su proizvodile organsku hranu.

Tako je, industrija je napravila ogroman problem u prozvodnji. Ja sam recimo alergičan na gluten, to su sve moderne bolesti jer ukrštanjem različitih sorti pšenice, upotreba teških pesticida vremenom pravi problem sa imunitetom. Ja dosta pratim koliko je jak antiorganski lobi, to je slobodno tržište, vi to možete da kupite, ali ja znam da se organske jabuke kod nas tretiraju jednom, eventualno dva puta sa organskim aparatima, a obične jabuke minimum 25 puta. Znam kako se radi.

Koliko su ljudi kod nas obavešteni o tome?

Uopšte nisu, nema apsolutno nikakve svesti o tome. To je generalno naš problem. Uvek se kasno setimo.

Ipak uspevate da prodajete i na domaćem tržištu.

Ima ljudi koji su svesni da je zdravlje upravo u hrani, a ja se nadam da će to sve više ljudi razumeti. Organska hrana je ono što je deo nas, mi smo odrasli na tome, odete na selo, kod bake i deke, dunje su se držale na ormarima da mirišu, to je između ostalog neka naša tradicija.

Da li mislite da ima mesta za još takvih proizvođača, da li je tržište gladno?

Trenutno je svakako bolje okrenuti se izvozu. Mi možemo napraviti recimo organski džem, ali koliko će to ljudi ovde kupiti u odnosu na običan džem, e to je sada pitanje. To je proces za koji treba vremena, ali ako vidimo kako su stranci reagovali u situaciji pandemije, nadam se da će i naši ljudi shvatiti da se razvijeni svet okreće ka organskoj proizvodnji.

Uvek se izgovaramo na kupovnu moć, ali činjenica je da u Srbiji dovoljno ljudi ima novca za kupovinu organskih proizvoda. Šta biste savetovali, kako započeti organsku prizvodnju?

Prvo i osnovno, treba uraditi dobru analizu, koliko možemo da uložimo, a koliko će nam se vratiti i za koliko vremena. Ja znam dosta ljudi koji imaju svoja poljoprivredna domaćinstva koja stoje zapuštena. To je velika tragedija za ovu zemlju. Mislim da nije dobro da se ljudi zarad nekog brzog života odriču stvari koje su njihove, nasleđene. Šta bih ja preporučio? Prvo bih preporučio i mladim ljudima i onima koji su entuzijasti u nekim godinama, da sagledaju šta imaju, ukoliko imaju neko poljoprivredno domaćinstvo nasleđeno od hektar, dva ili tri da pronađu neku firmu da ih obuči organskoj prozivodnji.  To može biti velika fantazija o odlasku na selo ako nemamo sredstava, nemamo agrotehniku, nemamo čime da radimo. E onda treba da proba kao hobi, da vidi da li je to moguće, da li on tu sebe pronalazi, pa od tog hobija da vidi da napravi neki sekundarni izvor prihoda. Ako je to uspešno, sama energija će terati čoveka da nastavi. Ne zlatetati se, nego ići mozgom.

Vuče li vas i vašu sestru srce da se vratite tamo gde ste studirali?

U početku jeste, svaki biznis ima neke teške trenutke kada vam dozlogrdi, kao što je teška godina sa voćem, nekad se posvađamo što je normalno i u početku je bilo – „stvarno šta mi je ovo trebalo u životu“. A nepovrenje kod ljudi, prijatelja, to je meni nekad bio podstrek da ostanem i što je najvažnije, treba razvijati taj kraj odakle ste, ako možete.

Šta vam  je do sada bio najteži izazov?

Bilo je takvih trenutaka. Sećam se pre par godina kada je dan uoči berbe padao grad: tad je  bilo teško zato što smo vraćali kredite, bukvalno ceo biznis se usredsredio na to, vi se pripremate za berbu, ljudi su tu, istovarujemo gajbe, pravimo organizaciju posla i u tom trenutku se samo naoblači i krene grad kao iz filma, i to onaj kroz kišu, sitan. Mislili smo nije možda strašno, ali sutradan kada je sunce ogrejalo, kada smo videli da voće truli, e to je bio jedan baš težak trenutak. Baš je bio veliki pritisak na nama kako ćemo da se snađemo, gde ćemo voće, kako ćemo da ga preradimo. Tada se menja plan za 360 stepeni, od voća morate napraviti recimo pire. Bukvalno od juče do danas. I sada je meni svaka godina u poljoprivredi drugačija. Kad uspešno savladate, onda ste srećni, onda su i ljudi oko vas srećni.

U 21. veku mi i dalje gledamo u nebo. Da li postoji šansa da se na opštinskom nivou obezbedi neka protivgradna zaštita?

Ne znam da li će to biti u budućnosti, ali znam da je to moranje. Naročito na osnovu izveštaja UN o klimatskim promenama koje me najviše brinu. Mogu da vam kažem da je već toliko vidljivo, da je to neverovatno. Višnja se brala po nekih mesec dana u zavisnosti od geografskih lokaliteta. Sada vam promena vremena stigne svuda za 10 dana. I to je najveći problem u poljoprivredni trenutno, sada kada je sunce, svuda je 40 stepeni. Treba brzo sve obrati, a nema dovoljno preradnih kapaciteta. Drugo, velika je zabluda da je Srbija bogata vodom, naročito zdravom pijaćom vodom jer mnogi bunari su zaraženi septičkim  jamama, puštanjem kanalizacija u reke, sve je to povezano.

Sa ovih 37 kooperanata, koliko ljudi gravitira ka vašoj firmi?

Mislim da imamo nekih sigurno stotinjak porodica žive od ove prozivodnje.  Poljoprivredno gazdinstvo se vodi na čoveka koji ima 70 godina, on ima dva deteta, to su dve porodice i to se tako sve širi, oni svi rade i svi zajedno podele novac na kraju. Ove godie se prvi put desilo da ljudi dolaze, a da ne pitaju kada će biti isplata, već pitaju šta treba da radimo. To je meni najveći uspeh.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.

Share