Borba je ostati svoj

Autor: Dimitrije Gašić, Nova ekonomija

Do Stefana Arsenijevića smo jedva uspeli da dođemo, poslednjeg dana roka za odlazak novina u štampu. Ne zato što se do zvezda teško stiže ili zato što su rokovi tesni. On ovih dana ni sam ne zna u kojoj zemlji leže u krevet, a u kojoj se budi. Reditelj višestruko nagrađivanog filma „Strahinja Banović” i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti na intervju je stigao nekoliko sati pošto se vratio iz Bugarske. Tamo se, zajedno sa delom ekipe filma „Strahinja Banović”, poklonio publici Sofia film festivala Varna 2022. Dva dana pre toga, u Belgiji je pomenuti film dobio nagradu za najbolji scenario. Malo pre toga, osvojio je nagradu „Milutin Čolić” za najbolji većinski srpski film u programima 50. Festa 2022. A kad već nabrajamo, osvojio je i gran-pri na festivalu u Karlovim Varima, kao i specijalno priznanje za kameru i nagradu za glavnu mušku ulogu. Dakle, pravi trenutak za predah i sređivanje utisaka.

Kako je bilo u Karlovim Varima, Itan Houk vam je uručio nagradu za najbolji film? 

Svetska premijera filma je uvek najvažnija i tu je najbitnije ući na velika vrata. Bili smo srećni uopšte što smo tamo. Sala koja prima dve hiljade ljudi bila je puna, utisci su bili fantastični i onda je otišao svako na svoju stranu. Međutim, zvali su me da mi saopšte da smo dobili nagradu za najboljeg glumca, da je moja supruga dobila specijalno priznanje za kameru i da treba da dođem. Na toj dodeli smo bili fokusirani na te dve nagrade i zateklo me je proglašenje za najbolji film. Zateklo me je i što treba da držim govor i što mi nagradu uručuje idol mog odrastanja Itan Houk. Posebno bih istakao njegov film „Posle svitanja”, sjajna melodrama, a to je žanr koji i mene zanima.

Da li ste imali prilike da razgovarate u jednom iznenađujućem i uzbudljivom momentu za vas?

Žao mi je što mu nisam rekao da je moja razredna u osnovnoj školi, negde pred ratove devedesetih, kada je trebalo da upišemo srednju, sazvala roditeljski sastanak i svima nama prikazala film „Društvo mrtvih pesnika”. Baš film gde je Itah Houk ostvario prvu veliku ulogu. Njena ideja tada bila je da pokaže koliko je važno da se ljudi bave onim što vole.

A jeste li znali tada čime želite da se bavite? 

Znao sam da želim da se bavim filmom, a to je bio najluđi trenutak za takvu odluku. Snimalo se u tom periodu malo filmova i to na filmskoj traci. A ti nisi mogao legalno da uvezeš filmsku traku. Nekoliko godina kasnije, tada sam već bio na fakultetu, naši profesori su švercovali traku iz Mađarske, da bismo mi snimali vežbe.

Ni danas nemamo para za filmsku umetnost. Ipak, uspeli ste da snimite dugometražni film koji je za kratko vreme dobio mnogo međunarodnih nagrada.

Nagrade jesu važne, u uspesima treba uživati, naročito kada ste na početku. Ali, ne treba raditi zbog nagrade, film u tom kontekstu može da bude i neuspešan, a to ne znači da nije dobar. S obzirom na to da za kulturu nemamo novca, teško dolazite u priliku da snimite film i onda se neuspesi ne praštaju. Ima i nečeg u tome da film treba da bude dobar ili gledan, nagrađivan, prihvaćen od strane publike.

Kako nemamo novca kada se ovoliko snima? Kažu i glumci da se nikada više nije snimalo.

Snimaju se serije. I to je u celom svetu tako, platforme za emitovanje su popularne danas, a i zahtevaju redovno ažuriranje novog sadržaja, mada je meni ta reč pejorativ, jer se stiče utisak da taj „sadržaj” služi za popunjavanje praznina i vremena. Njima je sadržaj važan zbog redovne pretplate od koje žive, pa je serija kao medij postala popularna. Ona pruža prostor za kreaciju i bavljenje likovima u raznim situacijama s obzirom na trajanje, a film je nešto sasvim drugo.

Pratimo taj svetski trend kada je snimanje serija u pitanju. A šta se dešava sa domaćim filmom?

Stabilan sistem smo imali poslednjih deset godina, a to potiče iz Filmskog centra Srbije. To što je Boban Jevtić uspostavio, počelo je da daje rezultate. Na svim velikim festivalima imamo zapažene filmove i to je stvarno veliki uspeh. Sada je FCS u blokadi i to dosta ugrožava normalan rad i sistem koji je bio stabilan.

Na film i tu vrstu stvaralaštva poprilično negativno utiče aktuelna politika.

Iskreno, mislim da politiku ne zanima mnogo film. Trenutne političare koje imamo ne zanima umetnost generalno, a film je tu možda najvidljiviji. Skandal s početka godine oko dodele sredstava za filmove Želimira Žilnika, Gorana Markovića i Srđana Dragojevića pokazuje da politiku film ne zanima.

O tome šta se danas dešava u Srbiji, morate da pazite gde šta govorite jer će to, možda, da ugrozi vašu karijeru Šta je važno za umetnika, da ignoriše nepravde u društvu ili da prvi diže glas?

Mislim da je najvažnije da umetnik bude zdrav, kao što kaže Konstrakta. Da zdravorazumski prilazi problemu. Mnogo mi je drago što je taj bunt jednoglasno stigao od svih nas, što smo složno reagovali na nepravdu trojici istaknutih umetnika i što smo stali iza njih. Kada dođe do toga, svi se oglase i to mi je ulilo nadu i optimizam. Ustaneš i kažeš „I am Spartacus”.

Pomenuli ste Konstraktu. Jeste li propratili celu tu famu i neočekivanu pobedu?

Sasvim slučajno sam tada bio u Srbiji i gledao baš to finalno veče kada je pobedila. Divno iznenađenje, pesma je originalna i pametna, prepuna referenci koje govore o našoj kulturi. Nisam očekivao da će da pobedi.

Umetnik/ca mora biti zdrava, a da li treba biti i apolitičan/a?

Mislim da je teško biti apolitičan kao umetnik. Iako se trudiš da izbegneš, to je uvek u nekom društvenom kontekstu. Pitanje je i ukusa, ja lično pravim filmove za koje ne mislim da su politički na prvu loptu. Ideja mi je da pravim filmske ljubavne priče koji će moći da se gledaju i za 50 godina, bez obzira na društveni kontekst i politiku aktuelnu u trenutku nastanka filma.

Zašto nam je svima neverovatno, pa i samoj pobednici, da jedna takva originalna pesma i autentični nastup, pobedi i predstavlja našu zemlju na Evroviziji?

Zato što ovde uvek očekuješ da će stvari biti neoriginalne. Ovde ima nekih fantastičnih ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo. Borba je ostati svoj. Živimo u filozofiji palanke gde je najvažnije ne isticati se. Šta ti sad kao pereš ruke, kad treba da vrckaš kukovima. Pobeda me je vrlo prijatno iznenadila.

Šta vas je tako prijatno iznenadilo u poslednjih, recimo, godinu, dve, dana, kao činjenica da su ljudi prepoznali kvalitet i autentičnost, u ovom slučaju, jedne pesme?

Reakcija na pomenute odluke u Filmskom centru me je jako iznenadila. Odjednom, svi su stali u prve redove. Ekološki protesti protiv zagađenja Srbije isto, a i podsetili su me na one proteste devedesetih u kojima sam kao student učestvovao. Ta četiri meseca na ulici po kiši i vetru bila su podjednako važna kao i osećaj da nešto može da se promeni. Posle svih tih godina i protesta, nažalost, opet smo došli u poziciju da isti ljudi budu na vlasti. Imam osećaj da stvari mogu da napreduju, ali ne i da su napredovale.

Da li vas zabrinjava to što se ljudi sve teže odlučuju da izađu na ulicu, kada kažu da su devedesetih i dvehiljadite džaba cepali obuću i da ne bi opet?

Više me zabrinjava što mladih nema na tim protestima. Imam osećaj da je nas bilo mnogo više. Možda jer ova generacija individualnije gleda na stvari. Da nema te vrste solidarnosti i zajedničkog duha – nema, da je to globalni problem – jeste. Možda su pametniji od nas. Imam osećaj da mogu nešto da promene.

To kažete jer kao profesor na FDU svakodnevno komunicirate sa „generacijom Z”?

Imam osećaj da nove generacije vode računa da ne pokažu svoje slabosti, otkriju nezadovoljstvo. Da ne pokažu emociju jer je to znak slabosti. To je suprotno mojoj generaciji koja nije imala problem da pati javno. Nije reč o generacijskom jazu, već je pitanje komunikacije koju nove generacije koriste. Ipak, bez tih ljudi, mislim da promene nisu moguće.

Kako ih onda animirati? Da li ćemo ih i kada videti na ulici, imaju li crvene linije ili se jednostavno povuku, uzmu pasoš i isele se?

Moja generacija je imala ideju, bar većina, da ostane i da proba da doprinese boljitku društva. Naravno, dilema ostati ili otići postojala je i tada. Nove generacije su pragmatičnije. Mogu da razumem to što veruju da se ovde nikada ništa neće promeniti i da ne žele da najbolje godine potroše na te pokušaje. Ili da rade za malo para i gledaju kako se drugi zapošljavaju preko partije.

Nakon Festa i nagrade „Milutin Čolić” za najbolji većinski srpski film, upravo ste se vratili sa festivala u Bugarskoj i Belgiji. Kakvi su utisci povodom nagrada koje je film „Strahinja Banović” osvojio?

Utisak je da je sve sada u kontekstu strašnog rata koji je zadesio Ukrajinu. Rat me je zatekao, mislio sam da će sukob biti izbegnut. Vidim to po pitanjima iz publike. Ljudi aktivnije prepoznaju tu ljubavnu priču između dvoje ljudi, da se to svima dešava, bez obzira na to da li ste migrant ili ne. U Belgiji smo dobili nagradu za najbolji scenario, a pisao sam ga sa Bojanom Vuletićem i Nikolom Dukreom, francuskim scenaristom. Nisam ostao na ceremoniji dodele zbog obaveza, ali nam nagrada mnogo znači. A posebno mi je drago što je prepoznata naša narodna pesma u savremenom kontekstu.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.