Balkan počinje u Beču

Priredila: Jelica Stojančić

Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki od naših povratnika, gastarbajtera, gastosa, požurili su kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu.

Jes’ vic sa bradom, al’ se adekvatno uglavio u korona virus situaciju.

Pita sin oca:

Tato, tato će idemo na more ove godine?

Pa vidi sine, kako da ti kažem, 60 posto da ’oćemo i 100 odsto da nećemo.

Dakle, sve je jasno, što rekla moja drugarica, letovanje na peščanim plažama pod suncobranima, borovima i palmama izgleda valja zaboraviti, ali kad ćemo ponovo u bioskope, u pozorište, operu, na koncerte… Da li će sale, dvorane, hale u dogledno vreme biti otvorene, da li će ih publika posećivati, a umetnici izvoditi predstave, ili će nas sve strah od nepoznatog zadržati kod kuće daleko od svetala pozornica sve dok ne pronađu vakcinu za tešku boljku. Bilo kako bilo, svi strasno žele nekakvu kompenzaciju za duševnu bol. U nečemu se plivati mora, kad nema mora.

I kod slučaja korona, često su se u negativnom kontekstu pominjali povratnici, naši ljudi na privremenom boravku u inostranstvu, odnosno gastosi, gastarbajteri, pečalbari, ekspati kako se to sada moderno kaže. Rasuli su se napolju, pohitali  trbuhom za kruhom, vođeni teškim ekonomskim razlogom ili pobegli od ratnog zla i haosa, da se snađu, skuće, zarade pare, pa možda vrate jednog lepog dana. Kad se korona virus kao avet proširio svetom, neki su požurili kući da u sigurnosti domovine sačekaju da opasnost prođe. A nisu ih svi srdačno dočekali. Neki su osuli po njima drvlje i kamenje. Dobri su kad šalju pare od kojih Srbija živi, a kad se vrate na svoje, nađu se neki da ih opljunu.

Prema izveštaju Ministarstva finansija, od doznaka iz inostranstva godišnje se na ime podrške porodicama slije oko tri milijarde evra. Legne na bankovne račune gastarbajterskih familija. Ali superupućeni, oni što sve znaju dok broje tuđe pare, procenjuju da je ta suma skoro pa duplo veća. Kad deca punih ruku o praznicima i godišnjim odmorima masovno pohode mame, tate, babe, dede i ostalu mnogobrojnu rodbinu po spisku, ostave im gotovinu –  hrpe evra i dolara da im se nađu, za zlu ne trebalo. I mala digresija. Pre nekoliko godina, mesecima se kao vrhunac neukusa i beslovesnost vlasti, uz salve smeha u Singapuru prepričavala onlajn vest iz beogradskih medija. Naime, informaciju o gomilanju grdnih deviznih milijardi iz inostranstva na računima najmilijih i najdražih u Srbiji, pratio je i predlog jednog visokorangiranog državnog službenika da dijaspora novac direktno ulože u privredni razvoj zemlje, a ne da njime hrani porodice.  „Jok, nego ćemo vama lopovima da dajemo, kad majci i sestri pošaljem dolare, znam da će dostojanstveno živeti, pa moj boravak u tuđini ima smisla“, govorio je jedan Beograđanin i dodavao klastere reči koje nisu za finu štampu.

Nagradu publike i lista Politika „Milutin Čolić“ na ovogodišnjem 48. Festu „za autentičan, iskren i human film o traganju za srećom u doba velikih migracija“, dobio je režiser Mladen Đorđević za ostvarenje „Sumrak u bečkom haustoru“. Prestižna priznanja je posvetio upravo gastarbajterima o kojima govori njegov film naglasivši, u obraćanju publici festivala, da od njih Srbija i dan-danas živi.

„Činjenica je da gastarbajteri i sad, 2020. godine, dobrim delom izdržavaju Srbiju“, naglašava za NE Mladen Đorđević i dodaje:

„Statistika pokazuje da su u zemljama bivše Jugoslavije uplate iz inostranstva na privatne račune u Srbiji, takozvane doznake, i dalje veće od stranih investicaja i da rastu. Moram da priznam da mi nije prijao animozitet prema gastarbajterima, koji je razvijen tokom epidemije korona virusa. Ti ljudi su dobri kad šalju pare u Srbiju, a sad odjednom ne valjaju ? Vezani su za zavičaj i to je razlog što su se u vreme krize vratili u svoja sela i gradove. Hteli su da budu uz svoje. A mnogi od njih su, kao posledica krize, ostali bez posla u inostranstvu i bili su prinuđeni da se vrate.“

Igrani film sa dokumentarističkim elementima sniman je četiri godine, uglavnom u carskom gradu „na lepom plavom Dunavu” i bio je inspirisan romanom “Sumrak u bečkom haustoru” Darka Markova, taksiste, pisca, glumca… naglašava reditelj.

„Gastarbajteri su od sredine šezdesetih  prošlog veka u većoj meri počeli da dolaze u Austriju. Postojao je ugovor koji je SFRJ sklopila sa Austrijom o prijemu radnika iz Jugoslavije na privremeni rad u toj zemlji. Našim tadašnjim komšijama bila je  potrebna radna snaga. Pristizali su uglavnom ljudi iz siromašnijih krajeva Jugoslavije. Verovatno se Tito tako lišio dela nezaposlenih, plašeći se problema ako ostanu. Moj film i serija se dešavaju u godini kada se u Beču proslavlja pedeset godina od potpisivanja tog ugovora, tj. od masovnijeg dolaska gastarbajtera“,  podseća autor zapaženih igranih filmova „Život i smrt porno bande“ i „Made in Serbia“.

„Monodramu sam gledao 2014. godine u kafani kod Duše u Crepaji, blizu Pančeva. Odmah me je privukla tema razapetosti tih ljudi između tuđine i zavičaja. Snažno se uklopila i u korpus savremenih migracija, koje su naša intenzivna svakodnevica. Film i serija nisu nastali prema romanu Darka Markova, nego su njime inspirisani, bili uvod u taj svet i ništa više. Takođe, naš narod je, kao što znamo, tokom istorije bio deo raznih seoba. Priča o bečkim gastarbajterima je gorkohumorna istorija Balkana. Klemens fon Meternih, ministar spoljnih poslova Austrije iz prve polovine XIX veka, rekao je da Balkan počinje odmah iza zidina Beča. Naši ljudi u Beču vole da koriguju tu njegovu izjavu i kažu:  ‘Balkan počinje u Beču’, što danas više odgovara realnosti.“

Đorđević otkriva da se „Sumrak…“  dopao svim akterima osim jednom od tri glavna junaka – Darku Markovu. „Mislio je da će film biti pozitivniji. Ocenio je da sam negativno prikazao gastarbajtere, da je to mračna i neistinita slika, koja izneverava njegov roman. Smetalo mu je naglašeno prisustvo vračare.“

Mnogi likovi su na početku snimanja smatrali da ovaj film treba da ih prikaže u „lepom“ svetlu, ma šta to značilo, otkriva Đorđević. „Svi, osim Darka Markova,  vremenom su odustali od toga, pošto su shvatili da ja ne želim da ih predstavim ni u lepom ni u ružnom svetlu, već onakvim kakvi jesu. Naravno, to ‘kakvi jesu’ je relativna stvar. Prikazao sam ih onako kako ih doživljavam, kao deo te naše zajednice u Beču. Mislim da se u filmu vidi moja ljubav prema junacima. Ne  izdižem se iznad njih. Nemam unapred zadatu tezu koju film treba da opravda. Film je ponekad gorak, ponekad tužan, ali je od početka do kraja prožet humorom. Nekad crnim, nekad vedrim …  ‘Sumrak…’ je samo uslovno film o gastarbajterima.  O gastarbajterima se može napraviti bezbroj različitih filmova, a ja sam se odlučio za autsajdere. I u prethodnim radovima bavio sam se marginalni grupama, ljudima sa ivice društva, odbačenima. Takve likove sam i ovoga puta izabrao. To je moj umetnički rakurs“, ističe Đorđević.

Jedan od aktera filma filozofski lamentira: „Tamo (u Srbiji, prim. a.) će da ti zavide, ovde će da te potcenjuju, nigde ti mira da nađeš nećeš“ . Zavist je  diskutabilno stanje svesti. Nije to samo ekskluzivni domaći specijalitet. Sećam se jednom mi se jedna moja prijateljica Nemica žalila na primitivno ponašanje bliskih rođaka. Reče kako se čak i ne trude da sakriju zavist. Zavide joj na životu u inostranstvu, na njenim egzotičnim putovanjima, na muževljevoj plati, na šansi da im nešto novca pretekne za stare dane. „Ma ’ajde molim te, ljubomoru bi očekivala od površnih poznanika, ali nikako od najbližih. Nemaju pojma kroz šta prolaze te duše otrgnute od kuće, same u tuđem svetu, daleko od svih svojih“, gnevila se inače suzdržana Iris.

„Nisam siguran da ta zavist u značajnoj meri postoji kod naših ljudi koji su ostali u Srbiji. Nije neka posebna privilegija otići iz svoje zemlje u tuđinu. Teško je to za većinu ljudi“, smatra Đorđević.

Nadahnut zgodama iz dalekih svetova, mladi reditelj kaže da bi o gastosima mogao da snima filmove do kraja svog život. Provokativna je njihova rastrzanost između onoga gde jesu – „napolju“ i onoga gde bi voleli da budu, večito su u nekom traganju, izgubljeni u međuprostoru. Situacija „ni tamo ni ovamo“ ih pokreće i blokira istovremeno i koliko odmah bi nešto drastično da promene, a onda to ponovo odlažu za sutra, za ponedeljak, i lete dani, beže godine… dominira malo  „malo morgen“ koncept.

Serija od dvanaest epizoda, koje traju od 45 do 50 minuta, biće emitovana u drugoj polovini godine na RTS-u. Glavni junaci su isti kao u filmu i njihove životne situacije se razvijaju iz epizode u epizodu, otkriva mladi reditelj. Kaže da mu je veliki izazov bio da zadrži autentičnost naturščika i tok njihovih ličnih priča, ali i da razigra maštu, kako bi zadržao pažnju gledalaca tokom serijala.  „Bio je to komplikovan hod na ivici između života i fikcije“, naglašava Mladen Đorđević.

Zvezda njegovog narednog dugometražnog ostvarenja „Prvi maj“ biće upravo bečki gastarbajter. U dugim danima „korona zatvora“  pored toga što čita, gleda serije i filmove, dorađuje scenario odnosno „piše drugu ruku“ ove  buduće srpsko-bugarsko-grčko-crnogorske koprodukcija, a projekat u nastanku već je podržao  i fond  Euroimage. Snimanje bi trebalo da počne na jesen, ali i tu postoji jedno ALI.

Saopšteno je da je Srpska filmska asocijacija u saradnji sa Filmskim centrom i Privrednom komorom Srbije sprovela  anketu koja je pokazala da procenjeni gubitak firmi u oblasti filmske industrije, zbog obustave rada tokom samo tri nedelje u martu, iznosi 9,6 miliona evra.

„Srpska filmska industrija će sigurno trpeti štetu zbog  vanrednog stanja i u mesecima koji dolaze, kao posledica ekonomske krize koja će nastati. Stranci će zbog ovog manje snimati u Srbiji. Takođe, pretpostavljam da će i budžet namenjen filmovima koje finansira Filmski centar Srbije biti znatno smanjen i da će takvo stanje trajati godinama. Naravno, to ne znači da će prestati da se snima. Filmovi će se, naravno, i dalje praviti, ali sa manje para“, zaključuje Đorđević.

Tekst je prenet iz magazina Nova eknomija.