Apsolutno znanje nije dato čoveku

U proteklih godinu dana oči cele planete uprte su u naučnike od kojih se očekuje da imaju sve odgovore i pronađu način na koji ćemo izaći iz pandemije i vratiti se normalnom životu. Male, ali jake grupe koje se nauci protive dobijaju mesto u medijima i na stranu antinauke privlače zbunjene građane. Ovo je „biti ili ne biti“ trenutak za poverenje naroda u naučne istine. „Nauka je sada pred velikim ispitom da li će pobediti vakcinacija ili ne. Vakcinacija je jednako važna za percepciju nauke kao što je bila debata o teoriji evolucije ili o Kopernikovom sistemu. Ako vakcinacija doživi fijasko, nauka će trpeti posledice. Mi koji se bavimo naukom moramo da vodimo rat protiv antivaksera. To nam je dužnost“, kaže za Novu ekonomiju Slobodan Bubnjević, fizičar, nagrađivani književnik i novinar koji hermetičan jezik nauke približava publici kao koautor sajta Nauka kroz priče. Razgovarali smo o odnosu nauke i kvazinauke, o njegovom literarnom radu, malo o prethodnim teškim decenijama koje su nas obeležile.

Često doživljavamo naučnika kao izabranika koji ima znanja nama nedokučiva. Znači li da je taj vrhovni naučnik fizičar?

Nauka nije uspela da odgovori na mnoga pitanja, ali fizičar je obično u prednosti jer to dobro zna. Naš instrument za razumevanje sveta u dobroj je meri ograničen, mi smo svesni da ispod nekih dubina ne možemo da znamo šta se događa. Svet uvek upoznajete sa jasno ograničenim razumevanjem. Apsolutno znanje nije dato čoveku.

Vaša radio-drama „Usud“ govori o svetu koji je sazdan prema uputstvima marketinških stručnjaka. Lakše je brendirati političara nego novi jogurt. Živimo u reklami. Države su brendovi, kažete. Da li smo zaista naseli na marketinški koncipiran svet i poverovali u idole koje nam on nudi?

Bilo mi je zanimljivo da modeliram takav svet. Uvek kad pravite književnu stvarnost vi ste u procesu pravljenja modela sveta koji manje ili više komunicira sa stvarnošću. Pokazalo se zahvalnim da stvarnost koja nas često zbunjuje može da se objasni u ideji sveta kao korporacije koja sve brendira. To je jedan od načina da razumemo svet, ali samo jedan od načina. Radio-drama je u tom smislu vrlo zahvalna, omogućuje ogromnu autorsku fleksibilnost. Međutim, ključ dobre proze nije u odgovorima koje ona može da ponudi u smislu shvatanja sveta. Proza je dobra kada čitalac živi unutar tog dela i kad u njemu nađe utočište. Kada je autor u stanju da kreira stvarnost u kojoj će čitalac naći utehu. Namerno kažem utehu, a ne bekstvo.

Koliko se pružanje utehe graniči sa eskapizmom? Da li je to zadatak umetnosti?

Kad postavite pred naučnike jednostavno pitanje „Zašto sanjamo“, nigde nećete naći zadovoljavajući odgovor, jer nauka nema dobrog odgovora na to u ovom trenutku. Međutim, postoji jedna teorija snova koja ne uspeva da ponudi opšteprihvaćen odgovor, ali delom otkriva nešto drugo, važno za vaše pitanje. Čovek sanja, kaže ova teorija, ne da bi mozak sažeo utiske nakon dnevnih aktivnosti, već da bi isprobao budućnost. Mozak u snu evocira događaje, uzima svet koji zna, ali ga menja na razne uvrnute načine kako bi isprobao kakve bi sve stvari u budućnosti mogle da nam se dese. Snovi, po tome, služe da bismo se pripremili za nove situacije. Ako pak u nauci to tek čeka da bude dokazano, rekao bih da je to u umetnosti prisutno još otkako je čovek počeo da ctra po zidu pećine. Zašto uopšte imamo potrebu da, gledajući filmove i čitajući knjige, kontinuirano „bežimo“ iz realnosti? Mislim da imamo suštinsku potrebu da budemo u drugim svetovima isto onako kao što imamo potrebu da sanjamo – da bi naš mozak isprobao druge svetove. Književna stvarnost je vrsta utočišta u kome možete da vidite alternativni svet.

To je veliki zadatak koji pridajete književnosti. Da li su i pisci čuvari tajni kao i fizičari?

Bez želje da unizim bilo koju drugu oblast, moje intimno, duboko ubeđenje je da, kao što je fizika prva od nauka, književnost prva od umetnosti.

U pripovetkama kao i u ostalim literarnim žanrovima pokazujete se kao pisac veoma zainteresovan za društvenu stvarnost. Da li mislite da bi autori trebalo da budu angažovani?

Autor koji nije angažovan, nije autor. Delo mora u sebi da sadrži komunikaciju sa svetom oko sebe, a da bi bilo komunikacije autor mora da bude angažovan. Imamo čudne glasove na književnoj sceni koji nas ubeđuju da bi književnost trebalo da bude manje angažovana da bi bila vrednija. To je viđenje koje je, otvoreno ću reći, nanelo izvesnu štetu domaćoj književnosti. Dozvolilo je mrtvu književnost, na koju su čitaoci imuni. Književnost je u Srbiji igrala prelomnu društvenu ulogu u 19. i tokom 20. veka. Usudio bih se da kažem kako je na nastanak moderne Srbije više uticala književnost, nego politika. Zato je neshvatljiv gubitak da se danas više čita prevodilačka nego domaća autorska književnost. To svakako ukazuje da postoji problem. Ako bismo otišli i korak dalje, videli bismo kako ta umetnička, književna kriza čudno koincidira sa krizom nacionalnog identiteta.

U zbirci „Strah od promaje“ bavite se i istorijskim nasleđem koje su nam ostavili ratovi. Koliko nas to određuje?

Događaji iz prošlosti nađu put do nas kao voda koja plavi, a dolazi ko zna odakle u našu svakodnevnu zbilju. Mi smo kontinuirano bombardovani prošlošću. Uvek smo uslovljeni onim što su uradile prethodne generacije. Svi narodi baštine i pozitivne i negativne rezultate koje su ljudi na tom području postigli u vekovima pre – to je najočiglednije ako živite u gradu koji je kanalima i nasipima otrgnut od močvare (kakav je grad u „Strahu od promaje“). Nažalost, mi smo u neposrednoj prošlosti imali generaciju koja nas je vratila u močvaru. Na ideološkom planu to je generacija koja je kreirala jednu sopstvenu ideologiju, koja je bila i šovinistička, ali i postmodernistički eklektična, da bi je onda, gotovo odmah, sami izneverili. Nakon dvesta godina razvoja jugoslovenske ideje oni su ponudili neubedljivu alternativu zbog koje je ubijeno više od 100.000 ljudi, da bi od te alternative potom odustali. Mi danas živimo sa štetom koju su učinili.

Da li ta šteta obavezuje na osećanje krivice? Da li pomažemo sebi i drugima kajanjem?

Sasvim je ljudski i prirodno da od svakog pojedinca očekujete da pokaže saosećanje prema stradalima u zločinu. Ko ne može da saoseća sa žrtvom samo zato što je ona poreklom iz druge etničke zajednice, nešto nije u redu s njim. Međutim, pravimo veliku grešku kad od nacija očekujemo isto što i od pojedinaca. Uvek grešimo kad nacijama pridajemo ljudske osobine. To su beslovesni sistemi koji ne mogu da osećaju krivicu, na nivou nacije ne postoji nešto tako kao pokajanje. Hajde da izbacimo reč krivica i da koristimo reč posledica. Ljudi koji su vodili ovu državu napravili su fatalne greške i mi danas snosimo posledice njihovih loših odluka. Živimo u sobi koja nam je ostala od nasleđa. Ostatak kuće koju smo u prethodnim epohama kao nacija zidali da bude zajednička za sve južnoslovenske narode, delimično je spaljen, a drugi narodi su podigli zidove da nas ne gledaju. Da li se iza tog zida kajemo ili ne, svejedno je. Iz toga, međutim, možemo da naučimo šta ne sme nikad da se ponovi.

Raspad Jugoslavije otvorio je i podelu na one koji su projugoslovenski orijentisani i one koji raspad te velike zemlje doživljavaju kao praktičan. Vi ste, čini se, u prvoj grupi?

Ja sam prosrpski orijentisan, a to znači i da čeznem za Jugoslavijom. Mislim da biti Srbin, uz to da umete da pišete na dva pisma, da se plašite promaje i sve one druge naše lokalne specifičnosti, i dobre i loše, znači imati i čežnju za Jugoslavijom (kako god joj bilo ime). Modernu srpsku naciju je definisala ideja o zajedničkoj zemlji za sve južnoslovenske narode. To je, kao jedan isključivi cilj, vodilo srpsku istoriju 200 godina i opirali se sada tome ili ne, to je uzidano u temelje naše kulture. Obe dinastije, sva elita, književna, umetnička, intelektualna je imala cilj da stvori kuću za sve južnoslovenske narode. Da li je to bio dobar cilj ili ne, to je drugo pitanje. Da li je cilj ostvaren? Nije. Cilj je propao onog trenutka kad smo u osamdesetim godinama u jugoslovenskom braku počeli da varamo. Srbi možda i nisu prvi počeli da varaju u tom braku, ali su u nekom trenutku postali agresivni, što je bila ogromna greška. Cena takve politike je jedno stanje depresije u kom danas živimo, gde često lažemo sebe da to nismo ni želeli.

Držali ste tribine koje su pred posetioce donosile razne teme. Vaš zaključak je da je ovde više zainteresovanih za filozofiju nego za ekologiju. Zašto?

Srbi su vazda zainteresovani za krajnja pitanja, to je takođe jedan neobjašnjivi deo naše kulture. Ovde u Beogradu uvek ima više interesovanja publike za suštinska, nego za praktična pitanja. Kad intelektualac izađe iz Beograda i dođe bilo gde, ne prođe mnogo dok ne krene diskusija o krajnjim pitanjima. Srbi vole svoje intelektualce, samo što ovi često tu ljubav ne uzvraćaju. Srbija inače nema druge do intelektualne aristokratije, što je naša sreća, samo da intelektualna elita bude na nivou te odgovornosti. Zato nije čudno kad postavite pitanje koliko je star svemir ili šta je bilo pre „velikog praska“ da se napuni sala SKC-a. Kad ljudima postavite bilo kakva konkretna pitanja, koja izazivaju pažnju svuda u Evropi, slaba je zainteresovanost. Tako je bilo i sa ekologijom sve do nedavno, kad je ekologija počela da biva aktuelna iz drugih razloga jer je to postao kritični problem za ogroman broj građana. Sada to više nije tehničko pitanje, to je političko pitanje.

Svedoci smo velikog paradoksa, nauka cveta, ipak, ljudi se predaju kvazinaučnim objašnjenjima. Koliko je opasno poigravanje teorijama zavere?

Duboko verujem u to da su teorijama zavere sklone margina i manjina. Većina ljudi će, bez obzira na obrazovanje, uvek birati racionalno objašnjenje. Nevolja je u tome što nisu svi igrači pošteni, imate one koji koriste evolucijom razvijenu lakomost našeg mozga da pribegava brzim zaključcima. Pogledajte primer ljudi koji veruju da je Zemlja ravna ploča. Kad čulima pogledate svet oko sebe, zemlja zaista izgleda ravno. Mada ima više stotina dokaza da nije tako, svaki od njih podrazumeva pobedu razuma nad čulima. Većina ljudi to uvek uradi na kraju – deca u najranijoj mladosti prihvate da je svet okrugao, mada im čula na prvi pogled kažu drugačije. Međutim, sada imate grupu ljudi koja to ne prihvata – to su ljudi koji se suprostavljaju svemu što su ih učili učitelji, roditelji, prijatelji i oni misle da žive u svetu koji je potpuno oblikovala laž. Ko pređe tu granicu, za njega nema povratka. Iako su mediji zasuti neistinama, takav korak većina ljudi ipak neće učiniti. To je korak ka bezumlju.

Kako se boriti kad nema cezure, a mediji koriste to što se teorije zavere igraju sa našim strahovima, one su zavodljive?

Nema drugog puta – morate da ukažete na neistinu i demistifikujete zaveru. Tad oni gube lukrativne poslove, na finansijskom su gubitku, ali treba izbeći sukobe. Nema sumnje da će ljudski mozak, ma kako posezao za lakim odgovorima, na kraju ipak odabrati put razuma. Međutim, priroda medija je takva da nemate mogućnost da objašnjavate. Dobijete deset sekundi da kažete nešto, a da biste objasnili svet neophodno je da povedete ljude kroz racionalno mišljenje za šta je potrebno vreme. Imate one koji računaju s tim da mediji, ali i ljudi nemaju vremena. Uhvatio sam pre nekoliko dana antivakcinalistu koji širi post o tome da naš Ustav zabranjuje vakcinaciju. Eksplicitno iznosi neistinu i lažno navodi članove Ustava jer dobro zna da deo ljudi nema vremena i energije da otvara Ustav. To je prost metod kojim se zavere šire.

Da li smo danas skloniji kvazinaučnim brzim rešenjima?

Nismo, mi smo isti onaj primat koji trči kroz savanu i mora brzo da odluči hoće li gepard na ovu ili onu stranu. Možemo da treniramo ljude u racionalnom mišljenju pa će biti sposobniji da prepoznaju laž. Možemo da treniramo naučnike da bolje komuniciraju. No, šta god činili, ljudi će se na kraju opredeliti za razum. U to nema sumnje. Ono što bi trebalo da nas brine je veliki broj finansiranih pokreta ili organizacija koji su otkrili političku zonu u kojoj mogu da deluju, da je lukrativno i politički probitačno da pokušavate da se igrate sa antinaukom. U tome leži velika opasnost od jedne vrste totalitarnog pokreta koji bi mogao da nas zadesi u ne tako dalekoj budućnosti.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.