Virus mržnje je opasniji od kovida

Razgovarao: Luka Petrušić, Izvor: NIN

Samo dve nedelje pre početka školske godine, javnost koja je inače malo znala o tome šta se radi na prevazilaženju trauma posle masovnih ubistava u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i Mladenovcu i kako se priprema povratak u škole, dočekala je obeshrabrujuća vest. Sa čela tima Društva psihologa Srbije (DPS), angažovanog upravo na tom poslu, smenjena je dr Tamara Džamonja Ignjatović, redovna profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu i predsednica Društva, a u odsustvu profesionalnih obrazloženja jača sumnja da je to bio pokušaj vlasti da uspostavi kontrolu nad još jednom institucijom. Nažalost, to se nadovezalo na već postojeće brojne nedoumice i tenzije između roditelja povodom daljne sudbine „Ribnikara“. Da li je moglo bolje, za NIN govori Tamara Džamonja Ignjatović.

Na koji način je Društvo psihologa reagovalo na ovu krizu?

Dan nakon tragedija u „Ribnikaru“ i Mladenovcu, Društvo je objavilo poziv volonterima i do večeri se javilo njih pedeset, do sutradan ujutru osamdeset, a za 48 sati imali smo skoro 180 volontera. To je svakako bilo više od potrebnog broja i mi smo selektovali pedesetak kolega. Pogotovo posle skandala sa muzikoterapijom vodili smo računa o tome ko je najkvalitetniji, ko ima dovoljno iskustva i radi već u nekoj instituciji. Imali smo zajedničku mejling-listu, pa smo gotovo svake večeri delili iskustva sa terena od tog dana. Zapravo smo objedinili i superviziju, dakle i stručnu i emocionalnu podršku kolegama, i konsultacije u vezi koordinacije jer smo se prilagođavali situaciji i potrebama iz dana u dan. To je bio ogroman posao koji je uspešno obavljan uz veliku pomoć kolege Duška Kljajića. Vlada je relativno brzo reagovala formiranjem intersektorske radne grupe za ovu kriznu situaciju u koju sam imenovana i ja ispred DPS-a. Od 1. juna to je preraslo u projekat Instituta za mentalno zdravlje, sa nama kao partnerima, koji je i finansijski podržan od Vlade, uključujući i dotadašnje volontere.

I vi ste bili koordinatorka tima Društva angažovanog na tom projektu, dok vas novoformirani Izvršni odbor Društva nije smenio?

Prvo su postavili drugu koordinatorku tima, a ubrzo zatim su me isključili i iz projektnog tima, tako da više nisam ni član tog tima. Članovi Izvršnog odbora su sami sebe postavili na te pozicije, iako do tog trenutka nisu imali nikakav kontakt ni sa projektom, ni sa pogođenim školama, a ni odgovarajuću profesionalnu ekspertizu. Na takvu odluku reagovala je psihološka zajednica zahtevom za obrazloženjem takve odluke. I krenulo je tipično spinovanje gde se umesto obrazloženje odluke, kreće u napad i traži krivica u drugome za „politizaciju“ i narušavanje ugleda DPS-a. Odbor po statutu ima pravo da donese takvu odluku, ali ima i odgovornost da je obrazloži. Argumentovanog obrazloženja suštinski nema.

Pojavila se priča da vi niste mogli formalno da potpišete ugovor sa Institutom.

Ceo taj nesrećni događaj se desio pre naše izborne skupštine i nije još bio izabran novi Izvršni odbor koji bi formalno zaista trebalo da validira ugovore. U jednom vanrednom, kriznom trenutku ne možete da kažete – ja ću da sačekam izbornu skupštinu, pa da se formira Izvršni odbor, pa ako nam dozvole, onda ćemo ući u projekat. Kada je Odbor formiran, pokrenula su se pitanja formalno-pravne prirode i osporavanja mog prava da potpišem ugovor… Verujem da bi mnogo veća šteta bila da ga nisam potpisala. To nije štetan ugovor po DPS, naprotiv. Društvo psihologa time dobija priznanje, da ne govorim o dobiti za decu u „Ribnikaru“, njihovim roditeljima i nastavnicima kojima smo pružali psihosocijalnu podršku. Meni je koleginica iz Izvršnog odbora rekla: „To je kao da kažeš meni se žuri, pa to što sam pijana nema veze, voziću dalje.“ Meni je adekvatnija metafora da u kolima imam nekoga kome je ugrožen život i ja ću zato prekoračiti brzinu – vrlo svesno i nimalo pijano.

Mimo formalnosti, nije bilo kritike na račun dosadašnjeg rada tima i načina na koji je vođen?

Naprotiv. Moj utisak je da je prisutno priznanje od strane zajednice, samih roditelja, posebno podrška kolega. Nijedna kritika nije upućena na stručni rad, a da ja znam za to. Zaista mi je žao sto je nekome formalno pitanje u kriznoj i hitnoj situaciji izgledalo važnije od svega, zanemarivši i trenutak i svrhu i značaj svega što je urađeno. I to je bilo u najmanju ruku nekolegijalno.

I tada dolazi do problema sa angažovanjem Filozofskog fakulteta, koji je savetovao da psiholozi i pedagozi tokom celog leta pripremaju nastavnike za novu školsku godinu?

Nastavnici u „Ribnikaru“ su bili pod ogromnim stresom. Trpeli su užasan pritisak unutar škole, od javnosti, od Ministarstva prosvete, Školske uprave, preko medija su informisani šta se planira sa školom, a zaboravljalo se da su i sami prošli kroz traumatsko iskustvo. Potpuno su sagoreli i trebala im je i emocionalna i stručna podrška da mogu da se vrate u učionice, deci i svom poslu. A tim sa Filozofskog fakulteta se samoinicijativno organizovao i od početka bio u školi i pružao takvu podršku. Zbog toga sam predlagala njihovo uključenje, mada su dogovori započeti i ranije sa Institutom za mentalno zdravlje. Taj tim je napravio plan šta treba raditi dalje i predložio ga Društvu. Nažalost, na početku je bilo dosta otpora sa kojima sam se suočavala. Moji argumenti su se odnosili na to što je to tim kolega koji volontiraju već dva meseca, poznaju nastavnike, uživaju njihovo veliko poverenje, imaju visok stepen stručnosti, spremni su da nastave da rade i imaju jasan plan. Svakako nismo imali vremena da tražimo druge ljude po sekcijama DPS koji se bave obrazovanjem, niti je Izvršni odbor imao alternativni plan, niti je to suštinski njihov posao. Na kraju je Odbor ipak prihvatio projekat, ali nije bilo garancije da će postojeći tim kolega psihologa i pedagoga biti očuvan kao celina, što sam i ja otvoreno zastupala. Odbor je zbog toga smatrao da kočim dogovore, da samovoljno zastupam stavove bez njihovog odobrenja i za dva minuta su izglasali da me isključe iz tima. Kolege sa Filozofskog su odlučile da će nastaviti da pomoć pružaju volonterski, mimo projekta, zato što je postalo upitno da li će moći da imaju kontrolu nad procesom.

Takođe ste izabrani u vladinu Radnu grupu za podršku mentalnom zdravlju i sigurnosti mladih, a u maju ste izjavili da ste za odluku o povratku đaka u „Ribnikar“ saznali iz medija. Zar to nije pitanje koje je trebalo razmatrati u tom telu?

Naravno da je trebalo. Ali to su odluke donošene očigledno bez konsultacija i mimo Radne grupe. Svakako da sam ja prihvatila učešće u Radnoj grupi jer je važno da date svoj stručni doprinos koliko god možete, ali to morate raditi kroz institucionalni okvir. Ali, ako nešto planirate i radite, o čemu naravno podnosite izveštaj Radnoj grupi, a nezavisno od toga se donese odluka koja to potpuno obesmisli, onda se zapitate kako uopšte da radite. Tako je i iznenada prekinuta školska godina. U trenutku kada su deca ponovo krenula u „Ribnikar“, približno njih dvesta se nije vratilo do kraja, odnosno prekida školske godine. Psiholozi su pružali podršku u školi pri povratku dece, a deca koja su se vratila su čak ohrabrivala svoje drugove da se i oni pridruže, da budu ponovo na okupu, da se druže – što im je bilo zaista važno u tom trenutku. I onda dođe do prekida tog postepenog procesa povratka naglim, nenajavljenim završetkom školske godine i to svih škola u Srbiji. Nije bilo vremena da se nastavnici pripreme i privedu obaveze kraju. U četvrtak je odluka donesena, a u petak i Radna grupa i nastavnici saznaju preko medija da se škola završava u utorak i da moraju da zaključe ocene do tada, dok su između dva dana vikenda i škola ne radi. Predmet rasprave nije bilo ni da li će deci iz „Ribnikara“ biti omogućeno da se prebace u druge škole. Od roditelja koji su želeli da upišu decu u drugu školu čuli smo da se brinu da će im ta mogućnost biti uskraćena.

Profesor Aleksandar Baucal je još u maju, kada je tema bila povratak na nastavu, rekao da moramo voditi računa da našim odlukama ne napravimo razdor između roditelja. Ali ovih dana smo čitali pisma Saveta roditelja i roditelja ubijene dece u „Ribnikaru“ iz kojih izgleda da nismo uspeli da sprečimo da se stvori takav jaz?

Tako deluje i to još pogoršava stvari. Nismo smeli da dozvolimo da deca i roditelji koji su već pogođeni tom tragedijom, dodatno budu stavljeni u konfliktne situacije i konfuziju. Odluka o otvaranju škole u maju je bila ishitrena, preuranjena i neplanirana. Psiholozi su savetovali da se postepeno obezbedi povratak na mesto traume jer je to način za njeno prevazilaženje. Škola je mesto gde su se deca družila, za koje je vezano i mnogo pozitivnih iskustava i prirodno je da se vrate u tu sredinu. Ali planirano i postepeno, ne da budu gurnuta nazad pre vremena. Trenutno ja nemam informacije šta će biti sa školom, osim preko medija. Taj plan sigurno nije smeo da se pravi bez roditelja. Naravno da svako vidi različito tu situaciju, ali onda dovedete ljude da im zajedno kažete – hajde da vidimo šta je za koga najbolje, pa da probamo da nađemo zajedničko rešenje ili omogućimo više rešenja, umesto polarizacije ili-ili. To su suviše osetljive i, za mnoge, veoma bolne stvari da bi se jedno uniformno rešenje nametalo svima.

Savet stručnjaka iz Norveške bio je da se pitanje memorijala odloži, da sa tim ne treba žuriti, a stvoren je utisak kao da mi to moramo da rešimo odmah?

To treba da bude postepeno i dobro osmišljen proces, ne ishitreno rešenje. Potrebno je osmisliti kako to obeležiti, kako omogućiti pamćenje, da ta deca ne budu zaboravljena. U tom procesu treba ponuditi različita rešenja, tako da roditelji predlažu i biraju kako žele da se neguje uspomena na njihovu decu. To mogu biti priče o deci i njihovi predmeti, fotografije. Prioritet u ovom trenutku je da se obezbedi do 1. septembra da nastava može da počne. A za to su svakako različite grupe roditelja morale da budu uključene, od početka planiranja renoviranja škole.

Podseća li vas sve to zajedno na postupanje države u pandemiji?

Ja sam to rekla još pre iskustva u Radnoj grupi. Kada sam dobila rešenje Vlade da me imenuje u Radnu grupu, rekla sam sebi: ovo je važno, to nije političko pitanje, to je pitanje struke, ući ćemo u to – ali se bojim da ćemo proći kao Krizni štab. Da će tu biti više političkih odluka nego prostora za stručne odluke, a veoma je teško deliti odgovornost za nešto nad čime nemate kontrolu. Niko naravno nije sprečavao da delujemo kao struka, naprotiv, dobili smo i podršku i projekat, ali su se paralelno donosile takve odluke koje čitavu stvar čine haotičnom.

Jesenas ste, pričajući o mentalnom stanju nacije, govorili o društvenim okolnostima koje vode gubitku optimizma, pa osećaju bespomoćnosti i na kraju pasivnosti, a nedavno ste aktuelne proteste okarakterisali kao grupnu terapiju. Čini se da se nešto ipak promenilo?

Efekat je delimično već postignut samim tim što su se ljudi pokrenuli iz pasivnosti. Što su doneli odluku da ne odustaju, da budu istrajni. Dok god postoje motivacija i volja za promenom, osećamo se bolje kada preduzimamo akciju. Ako se prepustimo i osećamo se bespomoćno, onda nas to vodi u stanje apatije. Tako da je terapijski efekat već to mobilisanje, gde vidimo da i mnoge druge pokreće ista želja da se zaustavi nasilje u društvu na svim nivoima. Sada umesto kovida imamo virus mržnje, netolerancije i agresivnog ophođenja i on je mnogo rasprostranjeniji – uključujući i samu Skupštinu, koja je primer takvog ponašanja nekih poslanika. Škola nije izolovana od društva i ako zaista želimo nešto da promenimo, moramo to da menjamo paralelno na svim nivoima. Znali smo da će energija da jenjava preko leta, ali ono što je veoma dobro jeste što se taj virus pobune iz Beograda proširio u male sredine. Jer one su najviše u medijskoj izolaciji i kada se tu ljudi koji su pod najvećim pritiskom lokalne vlasti udruže i kažu „nećemo ovog šerifa više da trpimo“, onda vi ne možete toliko požara istovremeno da gasite. Sa jedne strane je krenuo veliki protest koji se nije ugasio i nadamo se da će od jeseni biti i intenzivniji, upravo zato što nije doveo do rezultata – do spremnosti da se odgovori na sasvim opravdane zahteve.

A da li mislite da sami zahtevi protesta ciljaju ispravna mesta za preokret negativnih društvenih tendencija?

To jesu vrlo važne stvari. Ako vlast iskreno želi nešto da promeni, a u tu iskrenost zaista sumnjam, onda bar mora da reaguje na ono što je jedan od ključnih izvora nasilja u društvu. A to jesu mediji poput Pinka i Hepija i svima je jasno koliko su uticajni – pogotovo u malim sredinama gde postoji pristup samo kanalima sa nacionalnom frekvencijom. To su naizgled mali zahtevi za jednu državu, ali su ogromne njihove implikcije, upravo zato što kreiraju mentalno stanje nacije. A time što ih vlast brani i ne reaguje, pokazuju da njima odgovara ovakvo stanje nacije. S jedne strane plasirate neistine, selektujete informacije, svesno kreirate jednoumlje, napadate neistomišljenike bez mogućnosti da se čuje druga strana, a istovremeno skrećete pažnju i zabavljate narod nudeći najgori šund. Takvi mediji šire mržnju, nemate priliku da čujete nijednu reč argumentovane kritike, nego samo napade na one koji upućuju kritike. I to na najvulgarniji način, gde se pojavljuju. Građani očekuju odgovore na mnoga pitanja, a ne rijaliti koji maskira našu stvarnu realnost.

Unicef je u danu pucnjave u „Ribnikaru“ podsetio da ne smemo da zaboravimo da deca ne mogu biti tretirana na isti način kao odrasli u pravosudnom sistemu i da imaju pravo na posebnu zaštitu. A onda smo usred godišnjih odmora dobili javnu raspravu minimalnog trajanja o izmeni Zakona o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama.

Ja sam kao predsednica Društva, u saradnji sa radnim telom sekcije psihologa u zdravstvu, poslala prigovor na taj Nacrt. Mi nemamo pravnu službu u DPS, ali su nam bili dostupni prigovori organizacija koje se bave zaštitom prava dece, tako da smo se pridružili ovim prigovorima. Mi ne možemo i ne smemo da pretvaramo psihijatrijske ustanove, ni za decu, ni za odrasle, u zatvorske institucije. Psihijatrija služi za lečenje, ne možemo smeštati decu koja se ne leče od mentalnog poremećaja u bolnice. Ako neko ima poremećaj u ponašanju, treba da postoje specijalizovane ustanove gde se, pogotovo deci, pruža program rehabilitacije. Naravno da ne možete dovesti bezbednost zajednice u pitanje, ali ne možete ni unapred tvrditi da će neko do kraja života ostati u psihijatrijskoj bolnici u kojoj ga pritom ne lečite. Za to u svetu postoje specijalizovane ustanove za rehabilitaciju onih koji su opasni po bezbednost drugih, bez obzira na to da li su krivično odgovorni. Ne možete da kršite ljudska prava i konvencije o pravima dece koje smo potpisali, zato što je najbezbednija i najpopularnija mera zatvoriti nekoga do kraja života.

Zar bi mogli da primene novi zakon unazad na slučaj ubice iz „Ribnikara“?

Zakonsko rešenje o pomeranju granice krivične odgovornosti ne može da se primenjuje retroaktivno, ali predložena rešenja u Zakonu o zaštiti lica sa mentalnim smetnjama mogu da se primene na svakoga ko se aktuelno leči, a mera lečenja može da se produžava bez ograničenja. To otvara mogućnost da držite u bolnici nekoga na neodređeno vreme, što bukvalno znači da psihijatriju pretvarate u zatvorsku ustanovu jer nemate rešenje u Krivičnom zakoniku za maloletnike. Niti ćete ga imati daljim pomeranjem starosne granice. Možete da je pomerite i sve niže i niže, jer je moguće da neko dete ugrozi nečiji život. Zbog toga mu je potreban boravak i tretman rehabilitacije u adekvatnoj ustanovi. Psihijatrija se ne bavi time. Time ujedno stigmatizujete osobe sa mentalnim smetnjama. Ja sam 15 godina radila u psihijatriji i nikada se nisam srela sa nekim ko je opasan po druge. Opasnost predstavljaju oni koji nisu u psihijatrijskim ustanovama.

Što podseća i na epizodu kada je policija tražila od škola da „potkazuju“ decu koja bi mogla da počine nasilje.

Na to smo odmah reagovali! Ako dete ima problem, pošaljite ga na razgovor kod psihologa, ne u policiju. To je mera koju nije Radna grupa donela, ali neko jeste… Srećom, brzo su je povukli. I tako stalno, umesto da organizujete pomoć, gasite požare koje su izazvali postupci na koje niste ni uticali.