Oblici neslobode su se dramatično promenili

Autor: Mića Vujičić, NIN

Pisanje je za mene život i kada sam se upustila u tu avanturu napravila sam dogovor sa sobom da me niko neće ucenjivati. Da bih preživela bila sam kafe-kuvarica, čistačica, sekretarica, profesorka, bibliotekarka, lektorka. Eto vam priče o tretmanu umetničkih zanimanja. Ovo priznanje je zato velika stvar. Objavila sam devet knjiga poezije, ali ni rođaci do sada nisu imali pojma da sam napisala tri knjige proze

Dok je žiri čitao saopštenje u kome obrazlaže kako formalno inventivan roman Danice Vukićević Unutrašnje more (izdavač: Nojzac) preispituje probleme egzistencije od privatne do društveno-političke ravni, od materijalnosti svakodnevice do ključnih unutarnjih drama pojedinaca u savremenom svetu, te jezičkom suptilnošću i silovitošću, transformiše fragmentarni način pisanja u celovitu romanesknu sliku sveta – upitali smo 69. dobitnicu NIN-ove nagrade koliko ima autobiografskog u njenom delu, iskrenije, da li je zaista upoznala Eriku Džong.

Naime, na početku upravo nagrađene knjige, gde svaka od dve stotine strana sadrži šest, sedam kratkih proznih zapisa, razdvojenih naslovima, o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, odnosu istok – zapad, strahu od nepoznatog, strahu od drugog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu – naša sagovornica opisuje pomenuti susret.

Naratorka beleži: „Veoma mi se svidela. Nisam razgovarala s njom, nisam se fotografisala s njom, drugi jesu. Ženstvena. Šarmantna. Pila je belo vino s ledom. Mislim da sve slavne spisateljice imaju gust raspored, kako se to kaže. I agenta. Mislim da je lepa. Ja nemam agenta. Moji tiraži su mali. Nemam profesionalne fotografije svoga lica i svojih pametnih zelenih očiju. Erika i ja smo se razumele. Dala mi je svoju vizitkartu.“

U hotelu Moskva, pozirajući pred foto-aparatima i snimajući se za televizije, Danica Vukićević je odgovorila za NIN da voli svoja iskustva, čak i ona najteža. „Iskustvo je mesto, tratina na kojoj se srećemo, svet i mi. Predstave o svetu i ljudima i uverenja, i mi. Često nismo dorasli, ali ipak nekako isplivamo, i to je veličanstveno. Taj izlazak na sunce posle ćebovanja… Da, upoznala sam Eriku Džong. Veoma lepa, veoma šarmantna.“

Ipak, u gužvi, brzo smo zaboravili Eriku Džong! „Svi smišljamo: Кako da zaradimo nešto, kako da se iščupamo iz dugova, kako svoj biznis da započnemo i da nam krene, kako da premostimo težak period… Jako dugo.“ U fragmentima, poput ovog, glavna junakinja, književnica, dovija se, gleda kako da preživi, radi razne poslove. Ne(o)sigur(a)na je, brine. Unutrašnje more nastaje iz ovakve nesigurnosti, kao potreba da se iznova postave egzistencijalna pitanja i pronađu drugačiji odgovori?

Zašto bismo pisali ako iza toga/pre toga ne stoji iskustvo koje nas vodi do pogleda i na širu sliku – gde smo se obreli? Zašto se desilo to što se desilo? Ta tema zarade, snalaženja, podseća na Del Boja, a zapravo je tužna duboka jadikovka, tuljenje morskih lavova. Ne znam da li ste primetili, to se svuda čuje, taj rumor i šuštanje zamišljene love, pominju se i ogromne pare – ovaj zna onoga i ovoga koji je… zaradio ozbiljne pare. Već i te fraze ukazuju na tugaljivost, komičnost te žudnje za novcem, za lakim a ne teškim životom. Jer, oko nas je zaista taj ogroman novac, takoreći pao s neba u krila neka, i s druge strane mnogo ljudi radi, troši se i utapa u glupost mehaničkog života, a ne doseže spokoj i udobnost, uprkos radu, trudu, želji. Vidim ih. Teško je uzdići se. I sama sam se trošila i skapavala, ali sam se i smejala sebi i nisam poverovala da sam nesposobna ili da se nisam snašla.

Jeste li tokom karijere nekada „mogli da živite od pisanja“ i kako je to izgledalo? Šta ste usput radili?

Ha, pisanje je za mene sam život, a život ne naplaćujete. I kada sam počinjala, kada sam se upustila u tu avanturu – vožnje kanua – napravila sam dogovor sa sobom da me niko neće ucenjivati, to jest radiću nešto, za novac; praktično nisam odbijala poslove: kafe-kuvarica, čistačica, sekretarica, profesorka, bibliotekarka, lektorka…, a pisaću takoreći besplatno. Čak i da sam imala plan rada profesionalne spisateljice, on bi bio komičan. Nema te sopstvene sobe naše pretkinje Virdžinije Vulf. Ne zato što je to nezamislivo, ili loše, mislim da je broj onih koji se pisanjem bave profesionalno u našem društvu, vrlo mali, i to zato što su „takva vremena“. Svi znamo priče o SFRJ tiražima, i kako su od ove ili one knjige pisci kupovali automobile i/ili stanove… To je veoma složeno pitanje, tretman umetničkih zanimanja. A tu su i oni koji mogu da prodaju maglu, zašto da ne?, naspram PU – pravih umetnika.

Snažna je scena kada se junakinja vraća gradskim prevozom s mesta na kome je upravo ostala bez posla, pije pilulu na suvo i pozli joj.

To je opis onoga što može da se desi posle poniženja. Poručujem svima koji trpe zlostavljanje i poniženje na poslu da ih ispravno imenuju, i da se odrede prema tome. Prečesto interiorizujemo tuđu sramotu i bedastoću, i onda dolazi do zamene mesta. A, ne, tuđu sramotu ne preuzimati! Tih gadova je mnogo!

Zašto ispred reči „smisao života“ stavljate skraćenicu tzv?

Tzv. služi kontrapunktski, jasno je. Naspram teškog, lako tzv, šašoljenje. Reči su kao deca, kao starci, traže igru i pažnju.

Ista skraćenica tzv. stoji i kada napišete „društvene mreže“.

Virtuelno je za sirotinju, a pravi kontakti su za privilegovane. Pseudodemokratičnost virtuelnog sveta je bolna. Udaljavanje od istine zbog neprisustva zbog fizičke nemogućnosti direktnog pogleda – kako da znaš šta su dilovali? Skrivenost moći koja zadobija monumentalnost, naspram razlivene, difuzne transparentnosti, površne, virtuelne dostupnosti koje su vezane za sve manju, unižavajuće malu društvenu moć. Pomeranje ljudskih veza i društvenosti i prava na svakodnevno, neekskluzivno, prosto, nisko, na borbu „konzervativnih“, „nazadnih“ s prosvećenima, naprednima, dok se iza tog jeftinog sukoba – staračka tuča kišobranima u parku – potpuno skriveno odvijaju tektonske kombinacije nosilaca moći/bogatstava…

Članak je prenet sa portala NIN.