Darovi iz Maroka za Muzej knjige i putovanja
Izvor: NIN
Sve to što smo mi tada, u drugoj polovini šezdesetih godina 20. veka stvarali, pogotovo u vreme međunarodnih studentskih nemira u Evropi i Americi, mi smo to jednostavno zvali nova umetnost. Među nama to još uvek nije bilo determinisano kao Conceptual Art, Fluxus, Body Art, Lnad Art, Parformance, Minimal Art, primarno ili elementarno slikarstvo i sl. Počeli smo da koristimo fotografije, video, osmomilimetarske filmove i objekte koji su imali sasvim male ili gotovo nikakve veze sa tradicionalnom skulpturom, pa i Pop Art objektima. Ja sam na toj famoznoj izložbi Drangularijum izložio moju buduću suprugu Marinelu, što je među tradicionalnim umetničkim svetom u Beogradu izazvalo mnogo negodovanja. Pa ipak, istini za volju, izlaganje Marinele, dakle žive osobe u galerijskom prostoru, bila je značajna prekretnica u onovremenim prilikama u konzervativnom Beogradu. Danas bi to bila sasvim obična stvar bez dubljih teorijskih implikacija. E, u ta vremena to je bila novost sa nejasnim estetskim smernicama, a o ondašnjim stilskim objašnjenjima da i ne govorimo. Takvi stavovi su nas mnogo koštali. Bili smo ekonomski izolovani sa aurama grupe neobuzdanih šarlatana ili uobraženom gradskom mladeži.
Možda je to tada tako tumačeno, ali se danas ne može pisati vaša biografija a da se ne spomenu značajni filozofski koncepti, sada već antologijski performansi, koji su vam obezbedili svetsku reputaciju i uveli u mnoge svetske muzeje. To su Was ist Kunst i Gott liebt die Serben. Da li Bog voli Srbe?
Nema tog evropskog ili pak neevropskog naroda koji ne bi svoja dobra dela ili nedela, ili svoja masovna zlodela zdušno opravdavao voljom svevišnjeg ili svojim neposrednim i srdačnim dogovorom sa Bogom, ma kako oni zvali tog Boga. Istini za volju, moj performans Was ist Kunst Patricia Hennings koji je napravljen samo za video (Brda 1976, Hrvatska), sticajem okolnosti izvršio je veliki preokret na ideju performansa i tom velikom dernjavom na američku umetnicu na iskvarenom nemačkom jeziku Was ist kunst, Was ist Kunst… ostavio je snažan utisak i otvorio mnoga pitanja o ulozi umetnika i prirode same umetnosti.
Mnogi vaši radovi igraju na kartu provociranja, kao i poslednji performans u predvorju Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, sa „bahanalijama“ na stolovima u obliku svastike. Taj kukasti krst ste koristili i u Paviljonu Srbije na 54. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji 2011, gde ste dobili nagradu Unikredit banke za najbolji izložbeni paviljon – prvi put dodeljenu! Kakvu ste poruku na toj, a i na drugim izložbama sa tim drevnim znakom, hteli da pošaljete?
Kada je reč o Evropi, sa pojavom hrišćanstva, svastika ili kukasti krst se polako povlači iz verskih sfera i odlazi u šumu i „krije“ se u narodnim kulturama. U 18. i 19. veku svastika je tek benigni dekorativni simbol sve tako do pojave nacizma, pseudomisticizma, Adolfa Hitlera, koncentracionih logora i opakosti tog prokletog totalitarnog režima. Dakle jedan bezazlen, recimo benigni simbol, postaje svima prepoznatljiv simbol masovnog zla.
Da li mislite da takvo zlo buja i u našoj zemlji?
Neko bi vam rekao, s pravom ili ne, da sotona trijumfuje tamo gde se ne veruje u njegovo postojanje.
Koji su vaši sledeći koraci?
Ja imam 76 godina i pomalo sam umoran od organizacija izložbi i svega što prati te velike pripreme. Ipak se radujem što ću u septembru imati retrospektivnu izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Novom Sadu, u okviru programa Evropske prestonice kulture, a početkom naredne godine, takođe, imam retrospektivu u Pragu.
Ljiljana Stojanović
Članak je prenet sa portala NIN.
