“Empatija više ne stanuje u Srbiji”: Šta posle skupa i zahteva koje je izneo deo roditelja ispred “Ribnikara”

Ispred Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”, u kojoj se pre deset meseci desilo masovno ubistvo, jedan deo roditelja učenika te škole sinoć je organizovao skup povodom odluke Vlade da se deo škole zatvori za nastavu i pretvori u Memorijalni centar, koji bi bio posvećen stradaloj deci i čuvaru. Porodice ubijenih, na čiju inicijativu se i gradi Memorijalni centar, smatraju da sinoćnji skup “vređa dostojanstvo njihovih najvoljenijih i ne predstavlja put očuvanja sećanja i čovečnosti”.

“Posle deset meseci od masakra Vlada Republike Srbije donela je odluku o formiranju Radne grupe i uključivanju nezavisnog i stručnog multidisciplinarnog tima, koji se već obratio kolektivu škole i svim roditeljima sadašnjih đaka škole, kako bi se započeo dijalog i krenulo sa opsežnim konsultacijama na svim nivoima traume i tako iznedrilo najbolje rešenje za sve: žrtve, učenike škole, kolektiv škole, svu decu, zajednicu i društvo u celini”, naveli su oni u dopisu direktoru škole Ljubomiru Pjevoviću.

Sa druge strane, roditelji koji su se prethodne večeri okupili ispred “Ribnikara” događaj karakterišu kao “40-minutni skup podrške i zajedništva kojim žele da sačuvaju školu, sećanje na ubijene drugare i Dragana, pravo dece na adekvatno obrazovanje i pruže podršku deci i nastavnicima”. Prethodno je predsednik Saveta roditelja OŠ “Vladislav Ribnikar” Igor Đorđević poslao saopštenje za medije, u kojem su navedeni zahtevi jednog dela roditelja. Oni, između ostalog, traže da se “tačka 13 odluke Vlade o formiranju Radne grupe za uspostavljanje Memorijalnog centra, o izuzimanju parcele u celosti, stavi van snage”, kao i da se “do donošenja urbanističkog, arhitektonskog i građevinskog rešenja za Memorijalni centar i uređenja nove ambijentalne celine, deo škole sa pratećim sadržajima da na korišćenje školi radi obavljanja prosvetne delatnosti, uz zatvaranje dela škole u kome se dogodio masakr”.

Pored navedenog, Vladi se zamera i to što odlukom “nije predviđeno učešće nijednog predstavnika roditelja preživele i ranjene dece u planiranoj Radnoj grupi ili multidisciplinarnom timu”. Takođe, kako su istakli u zahtevima, “nije predviđeno učešće nijednog nastavnika škole, niti jednog člana Radne grupe formirane 5. maja, kao ni članova tima koji su direktno učestvovali i pružali psihološku podršku roditeljima ubijene dece, preživeloj deci i njihovim roditeljima, ali i svim đacima i roditeljima, nastavnicima i učiteljima, koji rade u školi i dan-danas”.

“Hiljadu ‘ali’, hiljadu ‘zašto'”

Upitana o sinoćnjem skupu i iznetim zahtevima Bojana Nedeljković, jedan od roditelja čije dete ide u “Ribnikar”, kaže za NIN da “već sama reč ‘zahtev’ dovodi do pomisli da ništa u ovom slučaju nije u redu”.

“Kada ste sa nečim saglasni ili se za nešto zalažete, onda ne postoji ‘ali’. Okupljena nekolicina na tom skupu nas uverava da podržava uspostavljanje i izgradnju Memorijalnog centra, ‘ali’ da on bude mali, ‘ali’ da on ne obuhvata ‘njihovu’ parcelu u velikom procentu, ‘ali’ da se oni pitaju kako bi to trebalo da izgleda, ‘ali’ da oni budu ‘vlasnici’ prostora dok ne počnu radovi… Hiljadu ‘ali’, hiljadu ‘zašto'”, ističe Nedeljković.

Pre nešto manje od 20 dana školski policajac pronašao je nož u rancu jednog od učenika osmog razreda, a prema pisanju portala “Javni servis”, uznemirenost dece dovela je do samoorganizovanja roditelja i dece iz dva odeljenja osmog razreda. Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović je nakon pomenutog incidenta istakla da nadležni organi “rade na tome da škola normalno nastavi da radi”, ali da vreme i okolnosti sve više pokazuju da je u pitanju “veliki izazov”. S tim u vezi, naša sagovornica apostrofira da joj je dominantan utisak, koji je stekla ne samo u proteklim danima, nego nakon svega što se desilo u vezi sa “Ribnikarom” poslednjih 10 meseci, da zapravo “niko ne misli na decu – ni streljanu, ni živu”.

“Ne mislim na sakrivanje iza kvazibrige o deci, nego na istinsko posmatranje kako se osećaju sva deca. Mislite da deci pogoduje u bilo kom smislu da se održava bilo kakav skup i da moraju, pored svega što su preživeli, da odlučuju o tome da li je taj skup zaista posvećen očuvanju sećanja ili pre očuvanja sećanja i dela ‘parcele broj taj i taj’ i tome kako bi se koristila svečana sala. Zvuči apsurdno? Nama, odraslima, jeste, dok je deci frustirajuće, jer ih dodatno mrcvarimo. Da se iko bavi decom, od takvih zabluda bi prvenstveno zaštitio svoje, pa i svu drugu decu. Nisu oni dužni da trpe frustracije odraslih”, objašnjava ona i dodaje:

“Što se škole kao ustanove tiče, trebalo je da bude stub stabilonosti posle svega, i da na pravilan način komunicira sa roditeljima stradale dece, pazi na decu koja su tu svaki dan – naročito o B smeni gde se sve desilo – pokaže ozbiljnost u odnosu na sve timove i institucije sa kojima je potrebno komunicirati, i na kraju – bude medijator i pokretač dijaloga solidarnosti. Umesto toga, škola kao ustanova ima miljenike među decom, roditeljima, kao i političkim akterima… Tenzije su na visokom nivou, nastavnici su nesrećni i u strahu bez pokrića o svojim radnim mestima, dok uprava nema kapacitet da vodi ozbiljan roditeljski sastanak, a kamoli da upravlja kriznom situacijom. Primer koji svedoči o tome da nema stabilnosti jeste da škola ne upravlja ni najtrivijalnijim procesima, jer ne zna da su joj uzurpirali sajt i postavili određeni tekst, na čijem dnu su potpisali svu decu, i to bez pitanja roditelja i zakonskih zastupnika.”

“Empatija više ne stanuje u Srbiji”

Na pitanje da li u trenutnoj postavci stvari ima mesta za nadu će se pitanje Memorijalnog centra rešiti na način koji najviše poštuje mišljenje porodica ubijenih, Nedeljković naglašava da je to “jedini način”.

“Dugujemo im to kao društvo. Ne možemo ništa meriti u odnosu na njih i davati kao svoj argument ‘da jadna, naša, živa deca nemaju gde da imaju likovno’. To ne smemo deci prikazati kao normalno ponašanje, jer će nas pitati jednog dana o tome. Pokušaj civilizovane komunikacije je napravljen, ali je nemoguće odrasle ljudi učiti empatiji i solidarnosti, ako im tu istu empatiju i solidarnost nije probudilo to što je dete pobilo decu – ne njihovu”, smatra ona.

Masovno ubistvo koje se desilo u “Ribnikaru” zahteva jedinstvo u empatiji i solidarnosti, koje je na kraju izostalo. Prethodno nam je i period kada se Srbija, ali i ceo svet borio sa pandemijom virusa korona, takođe pokazao da je briga za drugog u našem društvu dovedena na najniži nivo. U tom pogledu, sagovornica NIN-a podvlači da empatija, čini se, “više ne stanuje u Srbiji”.

“Za vreme korone ljudi su, kada dođe red na njih, uzimali sve za sebe, bez pomisli da li će biti za druge. Maske su se kupovale ‘na kutije’ samo da ne ostane za druge, jer ‘šta ću ja kada potrošim’. Dakle, korona nam je pokazala kakvi su ljudi i mogli smo da naslutimo da će čak i u okolnostima velike tragedije, kakva je ubistvo devetoro dece i njihovog čuvara u školi od strane deteta, postojati ljudi koji će se besomučno otimati za tolet papir”, zaključuje Bojana Nedeljković.