Nije ovde beščašće od juče, njime se ozbiljno trguje još od vaskrsa Srbije

U danu kada se pričalo da li je trebalo ili nije trebalo da se neko nađe u nečijem društvu u Kninu, ti si dobio mejl u kojem si obavešten da ćeš se u Beču naći u društvu Rembranta, Brojgela, Da Vinčija, Mikelanđela….

O čemu se tačno radi? Šta znači to za tebe a šta za Srbiju?

„To je kompleksno pitanje na koje se može naći 1.001 odgovor između sve i ništa u zavisnosti iz koje se perspektive posmatra. Nisam u životu imao zacrtane ciljeve tipa – jednog dana moji radovi će biti u Tejtu, Momi, Albertini. Možda tako nešto funkcioniše u sportu u okviru kojeg imaš egzaktna merila, ali u umetnosti to prosto ne pije vodu. Osim kvaliteta rada, koji  mora biti nesporan, da se razumemo jednom zasvagda u Srbiji, niko  nije slučajno na mestu na kojem je, vidljivost je ključna. Onoliko koliko ste vidljivi omogućava da vaš rad dopre do šireg auditorijuma, pre svega do stručne javnosti koja tada stiče uvid u vašu umetničku praksu i može da se svrsta u aktuelni kontekst i proceni do koje mere nečiji opus upotpunjuje savremeni trenutak ili nosi jedan autentični iskaz o vremenu u kojem živimo. Mislimm da su to ključne komponentne. I morate imati sreće jer je to globalna igra u kojoj autori iz dominantnih kultura imaju u startu 20 koraka prednosti.

Ja sam još uvek u nekom limpbu od momenta kada su mi se javili iz Albertine i saopštili vest. Sve je to nerealno. U jednom trenutku su mi potekle suze i mislim da je to jedina ispravna reakcija. Znaš, svi mi predugo živimo u jednom međuprostoru u kojem se potpuno  izgubio osećaj za vreme, kretanje, osećanja… tumaramo otupelih čula pitajući se da li je ovo sav život koji ćemo iskusiti dok smo još tu. D li je ovo zaista maksimum?

Iako sam svestan svih procesa, ipak sam duboko u sebi verovao da ova sredina ima potencijal da se  izdigne iznad sopstvene sudbine kao što je to učinila toliko puta kroz istoriju, da će se isfiltrirati neki nov elitni svet, motivisan, stručan i s vizijom. Ali konformizam je učinio svoje. Da li možeš da zamisliš da danas za ideje socijalne pravde odlaze u šumu nuklearni fizičar, ćerka ministra spoljnih poslova, medijski magnat, ugledni advokat i ostareli književnik nacionalnog kalibra, rizikujući svoje živote? Jer to su Pavle Savić, Olga Ninčić-Humo, Vladislav Ribnikar, Vladimir Velebit i Vladimir Nazor. A bilo ih je još more. Znaš, kad takvi povedu, narod ide za njima.

Nije narod glup.

Zato mislim da je donekle rano davati odgovor na ta pitanja. Ovo društvo je u velikom previranju i ulog je ogroman.”

Ceo intervju je dostupan u novom broju Nedeljnika.