Velika srca su veće mete

23. Maj 2020.
"Po nekoj priči, ja sam napravljen u Beogradu." Povodom smrti pisca i prevodioca Bekima Sejranovića (1972-2020).
kul04foto-miroslav-dragojevic1-1-678x382.jpg
Foto: Miroslav Dragojević/Danas

Moj stari je odrastao u Beogradu, tu je završio brodarsku školu i radio u Beogradskom bagerskom preduzeću, stara mu je dolazila u posjetu i ja sam začet tu, na nekoj lađi – jesam-nisam, nebitno, ali lijepo zvuči – ovo je pre skoro tačno osam godina, 24. maja 2012, u intervjuu za Danas ispričao Bekim Sejranović.

Zapamtila sam jer je dan nakon toga, samo što sam skinula intervju sa trake i poslala ga u redakciju, preminuo moj otac. I tako su se ova dva događaja zauvek vezala u mom sećanju.

Mislila sam, biće još prilika i vremena, naročito nakon što sam, ushićena, usisana u knjigu kao i svaki prethodni put kad sam čitala nešto Bekimovo, pročitala „Haklberi Fina“. To jest, roman „Tvoj sin, Hucklbery Finn“.

Nije se dogodilo. Izlazile su i nove Bekimove knjige a ja sam odlagala – „dok pročitam, kada bude imao da mi kaže nešto novo što nije rekao u nekim drugim intervjuima“ ili dok njegov opus ne naraste dovoljno da napravimo veliku, ozbiljnu priču o svemu… Ovoga maja, 12 godina posle prvog i jedinog našeg susreta licem u lice, stigla je vest da je Bekim umro.

Iznenada i brzo. A bili smo generacija. I tako smo se razumeli – kao i štošta u njegovom delu – generacijski…

Bekim Sejranović: Ljepši kraj – Samizdat B92
Od autora romana ‘’Nigdje, niotkuda’’, ovenčanog priznanjem “Meša Selimović”

Gornji odlomak odabrala sam jer je on sam insistirao na toj činjenici da je Beograd i njegov grad i to je jedan od razloga da ovaj grad i u novija vremena s vremena na vreme ima na šta da bude ponosan. Ali i zato što je Bekim na taj način opisao svoju od začetka lutalačku, nemirnu sudbinu.

„Mislim da su ljudi u srcu nomadi, da su stvoreni da lutaju, k’o cigani, ali nas zeznulo to što smo počeli da obrađujemo zemlju pa moramo da budemo blizu nje“, objasnio je tada u intervjuu.

Bekimu je ime dala njegova „stara“ po u to vreme čuvenom, svetski poznatom velikom jugoslovenskom glumcu – Bekimu Fehmijuu. I tu se sličnost ne završava.

Bekim je bio jednako zgodan, harizmatičan i žene su ga obožavale kao i njegovog uzoritog imenjaka prethodnika.

I obojica su, svaki na svoj način, baštinili, ali i simbolički značili Jugoslaviju. Kud ćete bolje polazište za tako nešto nego da ste rođeni u Bosni, Jugoslaviji u malom, pa još u Brčkom, mestu rođenja Lepe Brene koja je verovatno poslednja velika pop-kulturna jugoslovenska ikona.

To Brčko se, i nakon raspada, nije dalo dodeliti, opredeliti, svrstati, pa je dobilo status distrikta, što je jedinstvena (post)jugoslovenska pozicija.

„Što se Jugoslavije tiče, ja još uvijek doživljavam ove prostore svojima. Meni je Beograd moj na neki način, tu sam kući k’o u Brčkom, k’o u Zagrebu, u Rijeci. Sad, Jugoslavija kao država vjerojatno je mrtva, ali tko zna, kad uđemo svi u Evropsku uniju, možda više i neće biti.

Meni su ponekad te granice pomalo i smiješne – u Brčkom je recimo granica između Hrvatske i Bosne Sava i mi smo se prije kupali preplivavajući sa jedne obale na drugu, a sad to više ne možeš jer je tu granica.

Kad Hrvatska uđe u Evropsku uniju bit će vjerojatno još gore. Meni je to suludo, tu sam odrastao, tu mi je bilo susjedstvo, a sad je tu druga država, a još sa ulaskom Hrvatske u EU, bit’ će to kao druga planeta. Ne znam, meni će to i dalje biti moje“, pričali smo 2012.

I oba Bekima bili su Odisej.

Fehmiju na pokretnim slikama, Sejranović u životu, seleći se od detinjstva iz jednog u drugi grad i državu što je ponekad činio ploveći svojim malim brodićem – na primer od Brčkog do Beograda i obrnuto, Savom, želeći, kao u „Haklberi Finu“, da tako stigne i do Crnog mora.

Možda je sada, u ovoj seobi, doplovio do njega i sprema se neki novi, izvan našeg opažaja i domašaja, put…

***

„Imam potrebu porazbijati sve oko sebe, cijeli kozmos i dvije kafane izvan njega. Zbog svijeta u kojem se dobri, dragi ljudi osjećaju nelagodno i ne mogu pronaći svoje mjesto. Na koncu, često baš blizu rješenja bude kasno. Velika srca odustanu i uvijek odu prerano. Velika srca su veće mete, lakše ih je pogoditi, zato stanu ranije, a trebaju nam, jer smo sve samotniji, sve više je tijesno i mjesta na koja bismo mogli pobjeći polako iščezavaju. Adio, dragi brate od druge majke. Ne pravi sranja po nebu, gore valjda ima mjesta. Odavde se čini da ga ima ihaaaj! Više nego na svim rijekama koje nismo stigli oploviti. Volm te, pizdo! Bekim S. (1972 – 2020) – moj brat Haklberi Fin“, ovim se rečima od Bekima Sejranovića oprostio pesnik i pisac Marko Tomaš.

Brojne kolege, prijatelji i čitaoci reagovali su na društvenim mrežama navest o smrti pisca i prevodioca, koji je, kako kaže književnica Olja Savičević Ivančević, u „našu književnost vratio uzbudljivu avanturu čitanja, onaj dječji užitak u tekstu, kao što je i svaki susret s njim lako postajao pustolovina“.

„Bekima sam upoznala preko njegovih divnih prijevoda s norveškog, preko Gryttena, obožavali smo te priče u kojima se, zahvaljujući njemu, nije osjećao napor prelaska iz jezika u jezik, a Bekimovi romani „Nigdje, niotkuda“ i „Ljepši kraj“, pogotovo ovaj prvi, spadaju u moje omiljene knjige.

Osim što je jedan od naših najznačajnijih i meni najdražih pisaca, ozbiljan prevoditelj i veliki čitatelj, razlog zbog kojeg je toliko voljen i naš, njegova je neposrednost, iskrenost, toplina i ljepota. Sve je to, bez kalkulacije, s darom rođenog pisca, zapisano u Bekimovim knjigama, zajedno s tugama, nepravdama i mrakovima, ali o njima na nekom drugom mjestu“, kaže pesnikinja i spisateljica.

Pisac Bojan Krivokapić napisao je da mu je prva slika na pomen Bekimovog imena njegov pogled. „Taj duboki pogled dečaka, uplašen, setan, tužan… iznenađen?

Ne mora mi biti do kraja jasno. Ima pisaca koji te pokrenu, iako ih možda ne kapiraš do kraja, ili se s njima ne slažeš. Njihove su knjige važne. A ako je u pitanju još i dobar čovek…

A Bekim je to bio, dobar čovek s knjigama koje te nagone na čitanje i pisanje, i pogledom dečaka koji nećeš zaboraviti“, ističe Krivokapić.

Mirovna aktivistkinja Aida Ćorović napisala je da je Bekim Sejranović još jedan posebni pisac „koji je tek trebalo da nam podari mnogo novih stranica u mnogo novih i divnih knjiga“, dok je novinar i pisac Nedim Sejdinović podelio vest da je Sejranović preminuo uz rečenicu da „prerano odlaze najbolji“.

„Umro je pisac Bekim Sejranović, meni jedan od najdražih savremenika na našem jeziku, i možda je sad trenutak, uz zbogom, pročitati neku od njegovih knjiga. Ja sam ga rado čitao, zato valjda sada imam utisak da Bekima poznajem više nego što smo se družili. I valjda mi je sad zato toliko tužno. „Ljepši kraj“ je imigrantska knjiga, meni tim pre posebno draga“, napisao je na Fejsbuku pisac Dejan Tiago Stanković.

…nijedan trenutak nije dobar ili pravi da se oprostiš od prijatelja. Ovaj se nekako čini najpogrešnjiim mogućim. Upravo nam je stigao sređeni rukopis romana „Ljepši kraj“ koji planiramo da reizdamo na leto, Bekim je posle par težih godina bio ponovo u punoj formi i spreman da sa Sanelom lepo živi zrele godine i da stvara svoja najbolja dela,. Radovali smo se promocijama, druženju, novim knjigama…

Teško je zamisliti svet u kome ga nema, po kojem ne luta, istražuje i zapisuje svoje tvenovske avanture, svet bez tog širokog iskrenog osmeha i toplih očiju, ironičnog humora i velikog srca.

Otišao je divan čovek. Otišao je divan pisac.

Oba su ostavila dubok trag.

Hvala ti dragi Beks što si nam učinio čast da budemo tvoji izdavači i tvoji prijatelji.

Booka – Ivan Bevc

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.