Silovanje u ratu

1. August 2020.
Ne svi muškarci, ali samo muškarci. Ne siluju svi muškarci, ali samo muškarci siluju.
zenemirbezbednost_06
Foto: Medija centar Beograd

Piše: Miloš Urošević

Silovanje u ratu je staro koliko i sam rat.

Silovanje u ratu se oduvek smatralo nevidljivim oružjem rata. Muškarci su pevali: „imam dva oružja; pušku za ubijanje i penis za zadovoljstvo.“

Silovanje u ratu (ali ne samo) je oduvek bila jedna od muških fantazija. Ta muška fantazija je za mnoge žene realnost.

U ratu (ali ne samo) muškarci su oduvek silovali sa ogromnom svešću o nekažnjivosti. I to je trajalo.

Prvi pokušaji kodifikovanja zločina silovanja u ratu bili su određeni, prvo kao kršenje vojne discipline (ne pitanje ljudskih prava žena), a onda kao pitanje „časti“ (na silovanje žena u ratu se nije gledalo kao na zločin nad ženom, nego kao na zločin nad muškarcem kome silovana žena pripada).

Onda su muškarci stvarali međunarodne sudove kako bi stali na put nekažnjivosti zločinima u ratu.

Nisu uopšte uzeli u obzir povrede polovine čovečanstva ženskog pola.

U skladu sa muškim zakonima, životi silovanih žena nisu uzeti u obzir prvo u optužnicama, a potom i presudama međunarodnih tribunala ni u Lajpcigu i Konstantinopolju, ni u Nirnbergu i Tokiju.

Pravda pobednika bila je muškog pola, slepa za žrtve ženskog pola.

Masovna sistematska silovanja žena koja su usledila tokom turskog genocida nad Jermenima, japanskih stacionara za „žene za utehu“ na okupiranim pacifičkim teritorijama, ruska silovanja nemačkih žena na kraju Drugog svetskog rata, silovanja vijetnamskih žena tokom američke agresije, silovanja koja su podstrekivana puštanjem porno filmova u kasarnama pakistanskim vojnicima, tokom agresije na Banglandeš, nikada nisu bila kažnjena.

Žene su i/ili ćutale i/ili niko nije hteo da ih sluša. I tako bi bilo i dalje.

Međutim, avgusta 1992. silovanje u ratu u BiH je dospelo u žižu svetske javnosti, zahvaljujući preživelim ženama, feminističkim aktivistkinjama koje su ih podržale i pravnim ekspertkinjama koje su konačno mogle da deluju na polju međunarodnog humanitarnog prava.

Feministkinje su bile prve koje su rekle da silovanje prati sve ratove, te su ga imenovale kao vojnu strategiju i taktiku.

Muškarci siluju žene (često javno, često grupno) penisima, puščanim cevima, motkama, drškama metli, flašama i tako u nedogled.

Sve ovo još uvek traje i ponavlja se kao u nekom ukletom krugu; menja se samo dekor vremena.

Danas, dok ja ovo pišem, a vi isto čitate, svedočimo da su 80 odsto silovanih žena sveta državljanke Republike Kongo u Africi.

A zemlja se i dalje okreće, i sunce i dalje sija.

Onim ženama koje su preživele seksualno nasilje u ratu odgovor institucionalnog pravnog sistema nije dovoljan.

Preživelim ženama potrebna je distributivna pravda: zaplena i prodaja imovine osuđenih ratnih zločinaca i njihova preraspodela u vidu obeštećenja ženama koje su preživele. To bi bio ne samo politički, nego i moralni važni čin.

Dosuđivanjem i isplaćivanjem nadoknade, država iz koje dolazi počinilac bi time preživelim ženama priznala status žrtvi (u pravnom smislu oštećenih), ali time, država bi priznala i svoju odgovornost.

I dok žene nastavljaju da broje kako mrtve, tako i preživele, šta mi muškarci radimo?

Autor je aktivista Žena u crnom

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.

Share