Reporter Danasa na albanskom primorju gde Srbi silom prilika letuju ove godine

14. Septembar 2020.
„Ne žele vas u Grčkoj. Ne žele vas ni u Bugarskoj bez testa, pa čak ni u vašoj Crnoj Gori. Srbi i Albanci su osuđeni da se ispomažu u nevolji, a u dobrim vremenima da zaborave na sve to i da se opet svađaju“. Ovako mi Bašir (46), stanovnik Tirane koji je na vikend sa porodicom došao u primorski gradić Himeru, objašnjava zašto sam prvi put u životu došao da letujem na albanskom primorju.
Albanija-678x363.jpg
Foto: Vlada Živanović/Preuzeto sa portala Danas

– Još smo u Prvom svetskom ratu ratovali zajedno kada su dobrovoljački odredi Esad Paše Topanija sa Srbima krenuli u osvajanje Kajmakčalana i probijanje Solunskog fronta. Uče to deca u školi iz istorije i danas. Međutim, onda im roditelji uključe televizor, a na njemu gledaju dron sa zastavom Velike Albanije na fudbalskoj utakmici i onda više ništa ne razumeju – priča Bašir dok stojimo sa vodom do članka u plićaku.

Himera je malo primorsko mesto u kome je inače većinsko stanovništvo grčkog porekla. Zbog toga su po restoranima podjednako na meniju i albanska nacionalna jela koja uključuju burek, đuveč, roštilj, ali i grčka musaka, suvlaki, saganaki… Bašir zato tvrdi da je „Himera savršena destinacija u vidu Albanije za početnike“. Za one koji iz bilo kog – kulturološkog, ideološkog ili političkog razloga imaju strah da letuju u zemlji koja je sve do devedesetih bila potpuno izolovana, a danas se kao relikt tog vremena na svakom koraku, pa čak i plažama, mogu videti bunkeri koji su izgrađeni u vreme vladavine Envera Hodže.

– I Albanci su Balkanci. I oni misle da im je Amerika bliža od Srbije kao što Srbi misle da su im Kina i Rusija bliskije za biznis od Evrope. A u poslu nema ljubavi. U poslu se gleda samo interes – dodaje Bašir dok u hladno Jonsko more ulazimo kao seniori, sitnim koracima, iako nas još uvek po tabanima „prži“ pesak koji je zagrejan na sigurno preko 35 stepeni Celzijusa.

Na pitanje da li sam imao neke neprijatnosti, požalio sam se samo da su mi neki klinci dok sam vozio nadomak Tirane pokazivali orla rukama iz kola, aludirajući na znak koji je iziritirao ovdašnju javnost kada je Đerdan Šaćiri dao gol za Švajcarsku protiv Srbije na Svetskom prvenstvu 2018. u Rusiji. Međutim, nikakvog incidenta nije ustvari ni bilo jer smo se ubrzo sreli na obližnjoj benzinskoj stanici gde im je čak bilo neprijatno kada sam ih pozdravio sa: „ćao Šaćiri“.

– Trebalo je da im pokažeš srednji prst i kažeš da odj**u. Onda bi pomislili da si neki ludak i više to ne bi radili. Ovako će ponovo da isto urade nekom drugom i da nam upropaste turizam – dodaje Bašir dok polako rukama kvasimo vrat i predeo oko pluća.

Jonska obala u Albaniji slična je onoj na kakvu su naši turisti navikli u Grčkoj. Razlika se ogleda u putevima sa više serpentina, drskom ponašanju lokalaca u saobraćaju, na koju su doduše beogradski vozači uveliko navikli, nižoj higijeni na plažama (kad se zagrebe pesak mogu se pronaći pikavci, koštice od kajsija i čepovi od pivskih flaša), kao i često namrgođenim, ali i ipak uslužnim konobarima (poput onih na kakve smo navikli u Crnoj Gori).

Najznačajnija razlika je verovatno u cenama koje su vidno jeftinije ne samo u odnosu na Grčku već i Srbiju. Tako se kafa može u restoranu popiti za opseg od 70 do 100 leka. Izvođenje računice u dinare je vrlo jednostavno pošto jedan evro vredi 120 leka. Pice i paste u restoranima koštaju od 400 do 600 leka, a musaka ili suvlaki od 500 do 650. Cene u prodavnicama su takođe za 10 do 20 odsto niže nego u Srbiji. Za one koji vole da se izvale na ležaljke njihova cena varira od 500 do 2.000 leka, zavisno od plaže do plaže, mada će vam ih svaki restoran ponuditi besplatno ako u njemu doručkujete ili ručate.

– Albanija tek razvija turizam, još uvek učimo. Imam utisak da je za mnoge ugostitelje i vlasnike apartmana iznenađenje da je toliki broj Srba došao ove godine. Plaši me da se neće snaći najbolje i da će propustiti priliku – izražava bojazan Bašir dok plivamo ka bovama kod kojih ćemo napraviti pauzu.

Na moje pitanje kako Albanci generalno gledaju na „najezdu“ Srba, da li ih nervira što smo ih se setili tek kada nas je nužda naterala ili to ipak većina zaista vidi kao poslovnu priliku, odgovara:

– Zavisi koga pitaš. Ljudi sa primorja ne biraju goste i svakog podjednako cene. Ako pitaš one klince iz Tirane što su ti pokazivali orla, oni će ti reći da ne dolaziš više ovamo. Ali oni još uvek nemaju porodice koje treba da prehrane, niti poznaju istoriju, niti misle na svoju budućnost. Zaključak izvuci sam. Kako su te ugostili tamo gde si smešten, da li ti je negde nešto nedostajalo dok si ručao ili večerao, da li si se ti osetio ugroženo u bilo kom trenutku?

Bašir je u tom momentu morao brzo da otpliva ka obali jer je njegova ćerka zajedno sa psom Brunom odlučila da krene ka njemu po svaku cenu. Sumirajući svoja razmišljanja shvatio sam da me je Niki ugostila u svom apartmanu isto kao i bilo gde u Grčkoj, ali za vidno nižu cenu. Nisam imao strah ni za automobil sa beogradskim tablicama gde god da sam ga parkirao.

Na svaku plažu i u svaki kafić sam bez straha nosio ranac na kome uočljivim slovima piše „National Geographic Srbija“, ne zato da bih istakao odakle sam, već zato što mi je najzgodniji zbog rasporeda džepova.

Često sam kao uljudan gost pozdravljao domaćine sa „mirdita“, na šta sam takođe često dobijao odgovor „dobar dan“, što je praktično jedini izraz koji su, kao i ja, pokupili o „suprotnoj“ strani.

U samo jednom kafiću mi se desilo da konobar u tinejdžerskim godinama nije znao ni reč engleskog. Međutim, brzo se snašao i na telefon instalirao aplikaciju na kojoj sam na srpskom ukucao šta želim, a njemu se odmah prikazao prevod na albanskom.

Dok sam plivao lagano ka obali shvatio sam da ću sledeće godine ipak u Grčku na more, ali ne zato što ne nameravam da se vratim ovde, već zato što imam „zarobljeno“ letovanje u vidu vaučera koji mi je turistička agencija dala kada su nam južna braća zatvorila granicu zbog pandemije kovida 19.

Put ka srcu Srbije vodi preko džombi

Najveći deo puta do albanskog primorja preko Kosova i Metohije je vrlo dobar. Odmah posle administrativnog prelaza Merdare počinje auto-put koji praktično traje sve do Drača, a potom ka Valoni ide široka magistrala sa po dve trake u svakom smeru. Najteža deonica puta je posle isključenja kod Niša, od Merošine do Merdara. Kosovo možda jeste srce Srbije, ali put ka njemu vodi preko džombi, rupa i opasnih oštrih ispupčenja po gume automobila, pa je vožnja tim delom svedena na nižu brzinu od 40 kilometara na sat. Istom brzinom se prelazi i planinski prevoj Čika od Valone do Himere, ali ne zbog lošeg puta već zbog vijugavih krivina.

Švedsko ponašanje prema koroni

Na albanskom primorju niko se od lokalaca ne pridržava mera zaštite protiv korona virusa u vidu nošenja maski. Po prodavnicama i restoranima postoje samouslužni asepsol i druga sredstva za dezinfekciju ruku, ali nikoga nećete videti, ni od radnika ni od kupaca, da nose masku. Utisak je da maske moraju da nose samo državni službenici, pošto su saobraćajci i drugi policajci koje sam sretao nosili kompletnu zaštitu čak i napolju, i to u najvrelijim danima na preko 36 stepeni.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.