O ličnim i kolektivnim suočavanjima

Piše: Dragan Velikić

A ta priča na momente se razvija kao traktat o ljubavi i seksualnosti, kao savetnik za život u dvoje, kao bedeker o traženju smisla egzistencije, kao esej o svakodnevici jednog nekad jedinstvenog prostora i, na kraju, kao dnevnik četiri glavna junaka romana.

Po meni najveća vrednost Nebojšine knjige je veština pisca da životne priče svojih junaka ukomponuje u istorijsko vreme, da njihovu stvarnost upiše na fonu jedne epohe kojoj i sami pripadamo – tako fikcija postaje fakcija o dobu koje i čitalac poznaje iz vlastitog iskustva.

U prvom delu priča se razvija kroz monologe četiri lika: glumice Sonje, pisca Igora, arhitektice Ana Marije i Borisa, koji se od ostalih junaka razlikuje time što ostaje nedefinisan svojim poreklom sa društvenih mreža, što se donekle razrešava tek na kraju knjige.

Naime, u jednom trenutku pisac relativizuje njegovo postojanje, ostavljajući mogućnost kako je Boris zapravo proizvod Sonjine poremećene svesti…

Ispovesti četiri glavna junaka pokrivaju širok spektar tema.

I možda junaci Nebojše Milenkovića, razlivenog u sva četiri lika ovog romana, nemaju talenat za sreću – ali njihov pisac ima nesumnjivi dar da aktere svoje knjige učini verodostojnim, pruži im uverljivost, te da čitaoce učini aktivnim saučesnicima ove razuđene priče.

Ne mislim samo na konzistentnost pripovedanja – gde ovaj roman vidim kao razuđeni lavirint, svojevrsnu deltu koja se neprestano širi – već na bogatstvo onih usputnih tokova i razmišljanja koja zapravo i čine štof svakog pravog romana, bez obzira čak i na temu kojom se on bavi.

Evo samo jednog karakterističnog primera: „Naš brak predugo funkcioniše kao propuštena prilika. Tragajući za mogućim izlazom, preispitivao sam svoj dosadašnji život. Susrete koji se nisu odigrali. Avanture koje se nisu ostvarile. Rečenice koje sam prećutao ili nisam imao hraborosti da ih izgovorim. Gradove o kojima sanjam, gde na mene čekaju neproživljeni životi. Zamišljane, izmaštane gradove, iz kojih nikad ne odlazim i ove druge, privremene, gde boravim sa zadrškom, živeći večito pod ručnom. Gradove čijim ulicama besciljno cunjaju moji književni junaci – u svakoj sekundi spremni da napuste zacrtanu putanju i zalutaju u bočne ulice, otkrivajući čar običnih života, što se sve vreme odvijaju tu, kraj nas…“

Ulaskom Ane Marije u roman, kao njegovog trećeg lika, dolazi do podizanja adrenalina čitaoca.

Promenom ritma Milenković priči daje dodatnu energiju kojom nas uvodi u sled događaja, svojevrsnu knjigu u knjizi, gde njenu priču o Sarajevu čitamo i kao dokument.

Priča o opsadi Sarajeva toliko je uverljivo ispisana da čitalac uopšte nije u iskušenju da posumnja kako nije reč o iskustvu pisanja iz prve ruke, čemu su svakako doprineli Nebojšini odlasci u grad na Miljacki, kako bi bez posrednika video i doživeo prostor dešavanja svog romana.

Dodatnu verodostojnost daje i prisustvo stvarnih ličnosti, koje poput senki minu kroz roman, poput Davorina Popovića, pevača Indeksa, Zdravka Čolića, glumice Jasne Diklić ili pozorišnog reditelja Harisa Pašovića…

Nije samo Sarajevo opisano preciznom rukom hroničara, budući da Ana Marija napušta Sarajevo i sa majkom dolazi u Beograd – čime dobijamo i jednu hroniku, svojevrsni film, o Beogradu viđenom iz vizure izbeglice, nekoga ko svoj prvi smeštaj nalazi u slavnom hotelu Bristol, u kom privremeni smeštaj uglavnom nalaze porodice oficira bivše JNA…

Na širem planu roman Savršen antitalenat za sreću jeste hronika jednog prostora u poslednjoj dekadi 20. veka, gde žive narodi koji zaista imaju savršen antitalenat za vođenje normalnog života.

U ovom delu građanski aktivista Novi Nebojša Milenković, čovek neiscrpne energije i britke pameti, pruža logistiku piscu Nebojši Milenkoviću.

Taj aktivizam, i događaji koje poznajemo iz prve ruke, ubrzavaju ritam pripovedanja te ovaj roman povremeno čitamo i kao izveštaj na temu stanja srpske demokratije.

Čitavim svojim tokom priča se prirodno usmeravala ka momentu ubistva Zorana Đinđića – kao simboličnom kraju jedne epohe, ali i nade da na našim prostorima možemo ostvariti promenu na bolje.

Kao pisac, Milenković je bio svestan koliko je ovakav upliv istorijske stvarnosti u njegovu priču opasan – pre svega zbog rizika da roman sklizne u domen pamfleta, što se apsolutno nije dogodilo.

Veoma vešto, s posebnim taktom, a istovremeno govoreći in vivo, opisano je ubistvo Zorana Đinđića.

Opet mešajući fikciju i fakciju, Milenković u realnoj, istorijskoj priči, čini literarnu intervenciju činom Ana Marijinog neobjašnjivog nestanka svega nekoliko trenutaka nakon atentata, ostavljajući kraj svog romana otvorenim za moguća čitalačka učitavanja i dopisivanja.

Poslednji kadrovi Savršenog antitalenta za sreću, odvijaju se u psihijatarskoj ordinaciji doktora Ljubomira Erića.

Po meni sasvim logično, s obzirom na teme kojima se roman bavi.

Sonjino suočavanje sa prošlošću zato možemo posmatrati i kao kolektivno suočavanje – kako junaka ovog romana tako i nas kao njegovih čitalaca.

Bez tog suočavanja jednostavno nema izlaska iz kalvarije u kojoj već tri decenije obitavamo. Stilski ubedljiv i dokumentaristički precizan, proizvod takvog suočavanja je i Milenkovićev roman.