Mićine mlade ideje

Piše: Božidar Andrejić

Nisam siguran da li sam i koliko poznavao Miću pre dolaska u (Stašinu) BORBU (kad sam ga upoznao zvao sam ga, do onomad, mislim samo ja, Mićaga). Delovaće nekom, formalno, formalistički, ali nije – zatekao sam ga na funkciji pomoćnika glavnog urednika (u sektoru kulture!) Ali, taj se dobroćudno nasmejani čovek, najstariji u kolegijumu nikad nije postavljao kao funkcija, kao šef. I nipošto nije bio sektorski.

Budući da je do ponedeljka, takoreći, do smrti, bio jedan od najpažljivijih čitalaca, čitača, zapravo, sve štampe, svaki dan je u redakciju donosio obilje ideja, ne samo iz kulture i umetnosti. I iznosio ih je pred nas, uvek uz taj osmeh, kao sugestiju, preporuku. Bio je najstariji, ali su najčešće te ideje bile mlade, poletne, sveže… A da li se one sprovode nikad nije proveravao formalno, ili predlažući kazne za nesprovođenje. Nego, priđe (ti) uredniku, sedne pored, ili se nasloni na sto, naslon stolice, opet, osmehnut sugeriše, preporučuje… I hajd sad da ga ne poslušaš.

Ne sećam se da sam ga video besnog, glasnog. Osim nekoliko puta kad je onih nekoliko u ekipi – a i takvih je u tom kolegijumu bilo – što su potom ratnih devedesetih prešli u TV-ratne huškače, pokušavalo da među nama postave temelje za ono što će kasnije postati… E, tad je Mića znao i da pocrveni otvoreno ih rezileći, pokazjući da naslućuje da su oni već glorifikatori pobednika Osme sednice i da će postati još veći. Kad (se) zarati…

Taj se antiratni, antifašistički, antiautoritarni jaki glas iza dobroćudnog osmeha probijao, kad je i kako mogao, u javnost sve do danas.

MANJE POZNATA ZAOSTAVŠTINA: Naše prijateljstvo sa nenametljivim sugestijama i mladim iejama nastavilo se… Zna se za Mićine filmove, ali ne za sledeće.

U vreme reformske vlade Ante Markovića Mića je bio direktor Filmskih novosti (šta je sad od toga ostalo, sram nas bilo!?) a moja malenkost savetnik u Sekretarijatu za informisanje, saveznom. Mića se nije ograničavao samo na svoj posao, pregršti ideja delio je i po sekretarijatu, u Yutelu (proreformska TV koju su posle naci-lideri proterali na jedan brod gde se i udavila). Jednom dođe i kaže, ajd ti to umeš, napravi slogan za spot o konvertibilnosti dinara. Napišem Dinar je naša deviza!, Mićine Filmske novosti podvuku film i emitovalo se dok nije proterano sa nacionalnih frekvencija i dok se nije udavilo zajedno sa onim brodom. I potom, reformom. Drugi put, kaže – ovi dežurni tezgaroši stalno pišu neke nerazumljiive komentare zakona. Ajde da mi napravimo filmski komentar Markovićevog zakona o privatizaciji. Ti MI bili smo Mića, kolega iz sobe Mirko Polovina i ja. Kupite svoje preduzeće zvao se i ubrzo kaseta postala hit posebno u firmama Srbije, BiH i Makedonije, drugde ne baš hit…

U kasnijim godinama, kad god smo se čuli imao je ideju da nešto uradimo, ali nismo postizavali. Ali, on je zaslužan što mi je skrenuo pažnju – da ih objavim – na dva divna, blistava romana kolege Aleksandra Saše Novačića, dugogodišnjeg dopisnika iz istočnih zemalja – Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela i Bulgakov – pisma Staljinu.

UVEK UZ (DA)NAS: Mića nije bio među osnivačima Danasa, ali kao da jeste. Zvao je povremeno nas urednike, opet sa svežim idejama, a još češće da nam skrene pažnju na (čak i slovne) greške. Dragocena, osmehnuta pomoć.

EPILOG I EPITAF: Poslednji put čuli smo se početkom ovog meseca, zvao je da proveri neko ime iz vremena zajedničke borbe (može i velikim B). Spremao je za Danas, nedeljni broj svoja sećanja. Nije tad još imao kovid, ali kao da je nešto predosećao. Poslednji nastavak izašao je dva dana pre nego što je Mićaga izgubio najvažniju životnu borbu.

Ustvari nije, sa odra nam je poslao poruku (sam sebi epitaf) koju valja da poslušamo. Ovde je dovoljan samo naslov da se vidi njena suština: Ne ustuknimo od gospodara laži, Danas, 14-15. novembar.