Lingvistička

14. Septembar 2020.
Tu se odmah ispostavlja jedna gramatička greška, jer ova osoba nije nikakva gospođa, još manje dama, nego goli polusvet, arogantna, neodgojena provincijalka, koja se domogla okolnosti bez stvarnih prava da u njima bude.
maxresdefault
Bora Ćosić. Foto: Radio Slobodna Evropa/Snimak ekrana

Ona, dakle, u svojim telefonskim kolokvijima psuje, govori prostote i izražava se kočijaški, mada kočijaštvo možda je pogrešan izraz za neminovno grub odnos prema potlačenim konjima.

Prostaštvo u govoru, psovanje i leksika koju osetljivi smatraju skarednim, ima mnoštvo varijanti.

Da li je ono samo u pominjanju naziva tih nekoliko čovekovih delova za razmnožavanje, te njihovih međusobnih akcija, ili se odnosi na kojekakve neuljudne radnje mimo njihove upotrebe.

Jer čak i u ozloglašenosti arhierotskih tekstova De Sadeovih, kao i u veselim sprdačinama Jarryja, skaredno se više odnosi na čitavu atmosferu pripovedanja, a ne na onih par reči iz izabrane zbirke Vuka Karadžiča.

U vreme nemačke okupacije, dolazio nam je iz susedstva petogodišnji dečak, penjao se na stolicu, i u mrtvu slušalicu nekadašnjeg kućnog telefona sasuo bi kišu dečjih prostakluka, sve ono što doma branili su mu da izlane. Moji ukućani pucali su od smeha, otac je govorio, pustite ga, on je spiker slobodne Evrope!

Sećam se toga kao pozitivnog prostakluka koji ozario je okupacijske dane na „Zelenom vencu“, ali to je bilo nešto drugo.

E, te reči sada nalaze se u pronađenim snimcima ove osumnjičene državne dužnosnice, u velikoj količini i u neprestanoj upotrebi, izazivajući odmah pitanje koliko jedna govorna svinjarija ima realne potke, ili je uvek u pitanju nekakav simbol, metafora. (Kod toga, katolički zatucani prisluškivač govornih šporkarija, citira ove u skraćenicama, k…p…j… – sad vidim da tako dobio sam monogram bivše jugoslovenske partije.)

Ljudi dakle kazuju „ružne reči“, kako bi rekla deca, a svaki put, na svoj način poetizuju to što je rečeno, pokazujući drugo od onog što se čuje.

Kad neko nekome kaže „jebaću ti majku!“, to ne znači da će ovaj odmah otići kod one stare gospođe, skinuti joj oporavu i staviti je na krevet, jer mu do toga, osim retko, uopšte nije.

Tako doministarka, ili šta je već bila, kad veli „koji kurac“, svakako nema u vidu poseban primerak nekog svog poznanika, nego joj ovaj služi više kao ukras u njenom kninskom, ili kakvom već govoru.

Malo je komplikovanije kad neko kaže „zajebaćemo“ ili „nemoj zajebavat“, jer ovo je ionako jedna radnja, koja, nejasna baš do kraja, odnosi se na one igrice, kuplerajske, pre no što se pređe na glavnu stvar.

Ostaje, da ljudi govore u metaforama, pa kad ja danas kažem kako sve u toj aferi pokazuje da je sveti hrvatski sabor običan kupleraj, ne mislim time da po onim klupama kopuliraju muški sa ženskima, muški sa muškima, i levi sa desnima, nego da su prilike koje onde skupno su počinili i čine, nalik manufakturi jedne javne kuće.

Silno je važno zbog toga obratiti pažnju na jezik te osumnjičene subjektice, jer olakost kojom ona tim jezikom se služi, obznanjuje sve ostalo, vanjezičko, u tom ustrojstvu, u toj vladavini, u toj državi.

Sve u obliku simbola i metafore. Pa kad ova veli „krvi ću im se napit“, ne znači da će odmah baciti se na svoje protivnike, zabadajući im svoje zubiće u vrat, kad opominje „da i ona konja za trku imade“, niko ne pomišlja da je vlasnica ergele.

Ali idući tim tragom, onda ni ostale, sasvim nepsovačke, benigne i često umiljate reči glavara i dužnosnika, možda uopšte ne znače ono što se čuje, nego nešto sasvim posredno, i vrlo često dvosmisleno.

Gledajte kako leksika jedne prostačke psovačice, u stanju je da formuliše problem, sasvim vanprostačke i nepsovačke prirode, koji zadire u znanost.

A nakon što bi neko znalački i stiudiozno obradio praksu te pojedinačne osobe, utvrdilo bi se kako nema ni jedne reči, ni jedne rečenice, koju izreknu nečija usta, a da u ovom nema nešto kažnjivo, ne po nekoj zakonskoj regulativi („sve što kažete može služiti kao dokaz“), nego onoj koja se pokazuje kao psihogram.

Nema zapravo nikakve svrhe da se kazivanje drugarice Rimac, blati kao prostačko, jer ono drugojačije ne može ni biti, ali je velika svrha da se to govorenje osvetli kao rezime čitave jedne prakse, društvene, stranačke, političke.

Kao što ovde nije posebno reč o jednom od stotinu sličnih društava, hrvatskom, nego se dogodio slučaj da se u toj malenoj zemlji i u tom minijaturnom jeziku našlo pogodnih primera za jedno opštije i šire stanje.

Ljudi psuju, oni govore ružne reči, jer nešto u njihovom životu ružno je, pa nije ni u životu plemenite Josipe Rimac bilo sve potaman, kad je kroz skupocenu elektronsku opremu morala da pizdara i da jebe majku kome već treba.

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.