Krit: Neodoljive ulice Retimna
U Retimnu, na Kritu, bog mora često je ljut, toliko da niko i ne pokušava da se kupa.
Ali to ne znači da vam je „propao“ dan. Iako mali (30-40.000 stanovnika), Retimno ima šta da pokaže. Nimalo čudno ako se poznaje istorija Krita (rodnog mesta Zevsovog).
Ovde su, doduše, tragovi čuvene minojske civilizacije manje-više izgubljeni, ali budući da je bio rimski, vizantijski, arapski, dva i po veka turski a četiri i po venecijanski, ovo letovalište ne nudi samo vodu i pesak.
Retimno ima venecijansku luku i tvrđavu, svetionik star 200 godina, nekoliko lepih crkava i osam (bivših) džamija, muzeje, mnoštvo spomenika…
Tamo gde je najlepše, u živopisni stari grad, može se ući s raznih strana, ali je nekako „najsvečanije“ kroz Veliku kapiju, poznatu i kao Gvoro, po graditelju, venecijanskom guverneru Retimna 1566-1588.
Prošavši ispod njenog luka (jedino što je ostalo od zida kojim je bio zaštićen ceo grad) naći ćete se u glavnoj ulici, Etnikis Antistaseo (dobila ime po grčkom pokretu otpora).
Odmah sam je „pokrstila“ u Antistres, a s obzirom na blagotvorno dejstvo njenog mediteranskog šarma, nisam pogrešila.
Pokrivene glatkim kamenim pločama koje su upile toplinu i sjaj sunca, ulice su ovde pretrpane i tesne.
Raznorazna roba, od voća, povrća, ulja i sapuna do odeće, obuće, suvenira, zauzela je ionako uske trotoare, a nauštrb ulice, po dobrom grčkom običaju, proširile su se i taverne.
Ali umesto da se nervirate, opušteni ste, uživate. Jer na svakom koraku ugledaćete nešto lepo: venecijanske balkone ili otomanske doksate, zavisno od godišta kuće, brižljivo ukrašene okvire prozora i vrata, najrazličitije kvake i zvekire, stare kamene kapije sa oronulim portalima, cvetne grane koje koje se spajaju nad ulicama, kao da ih štite…
Tamo gde je manje prodavnica manja je i gužva, ali tu se, duž kuća i na kućnom pragu, baškare saksije sa cvećem. (O njima brinu i prolaznici, ali neki i preteruju, pa je na jedan fikus zakačeno: „Oxi Nero“, a dodat je i prevod: „No water, please“.)
Svaka pred svojom kućom sede domaćice, živi dokaz da komšiluk „jošte živi“ i da se razgovori ugodni i neugodni nisu skroz preselili na društvene mreže.
Jedna od najlepših je Ulica Nićifora Foke. Uspešan vojskovođa, ratovao je i na Kritu, pobedio Arape 961. i Emirat Krit posle 140 godina ponovo pripojio Vizantiji.
Ispod njegovog imena na uličnoj tabli piše: autokrata vizantijski. Vremena se menjaju. Koji bi to vladar danas priznao? A pri tom je Foka vladao tričavih šest godina…
Miriše cveće, ali i hrana. U pravu je Aleksandar Genis: „Kod kuće jedemo kad smo gladni, a na putovanju još i zato što je to zanimljivo.“
Biram tavernu u jednoj od mirnijih ulica. Na firmi piše: Sto karfi&Sto petalo, što me podseti na Pekićeve Cincare. Pitam šta znači…
„To je kao ekser i… Znate, ono što se stavlja konju na nogu…“
Znam, samo što bismo mi rekli „kao nokat i meso“.
Trebalo je da pogodim i bez prevoda jer na konopcu razvučenom preko ulice vise veliki ekser i potkovica, za Pegaza, ili nekog grčkog Šarca.
Članak je prenet sa portala Danas.
