Kolega, korona i smrt
Igor Spasov, jedan od najzanimljivijih ljudi koje sam upoznao. Montažer kakav se retko sreće. Sećam se ‘90. kad sam ga prvi put sreo u pokojnom Studiju B. Hudini za mašinama… Bio je za nas tada svetlosna godina po znanju. Kao moj Robert Klajn za tonskom miksetom. Sećam se 9. marta ‘91. kad je došao u Studio B i jednostavno rekao : “Ljudi, evo me, stavljam se na raspolaganje… ne razmišljajte o plaćanju”. Kolateralna žrtva Korone. Nije virus stigao do njega, ali je kao ozbiljan srčani bolesnik osećao da je tu. Slava Ti, Igore naš.
A kako živim pod Koronom? Pa živim. Za sada. Imam sve što Korona voli. Visok prisak, početak dijabetesa, debeo sam. Ali, ako može da se bira, prafraziraću koleginicu Jovanu Gligorijević, neka uzme mene, ali da ne dira Dr Predraga Kona, divnog čoveka, znam ga od ranije. Pošten, miran čovek. Verujem mu i siguran sam da zna što je u ovom trenutku važno. Nekako mi se čini da i doktorke koje sa njim svakodnevno u 15 h saopštavaju novosti, ne ulazeći u imidž javnog nastupa što je u ovom trenutku besmisleno, znaju svoj posao. Ostale medijske nastupe pratim fenomenološki.
Asja i Ženja, naše prekrasne juniorke, su prvog dana vanrednog stanja na ulazu u zgradu stavile plakat sa pozivom komšijama da se ako im treba neko ko će da im donosi hranu, lekove, šeta kučiće… jave. One su tu. Jedna ima 14, druga 16 godina. Nisam imao pojma o akciji. Ponosan tata. Jako ponosan.
Moja Nada hrabro ide kroz sve. Smislila je kako da ne damo virusu da uđe na gajbu. Sve što oblačimo kad na kratko izlazimo iz stana imamo ostaviti u pred pretsoblju. To je prostor koji ćemo mu dozvoliti da zauzme. Dalje nema!!! Vidim da su je ozbiljno pogodili prvi snimci sa Sajma sa ogoljenim krevetima sa sivim ćebadima. Nikako ne bi volela da se obre tamo. Da li je slučajno, da li je greška, ali snimci, cenim, rade.
Čuo sam se sa Veranom. Priča kako pomažu razne kompanije kroz Srpski filantropski forum. Koliku snagu ima taj čovek.
Moja matična kuća RTV Vojvodina jako je dobro odreagovala na pandemiju, stvarno to mislim. Dobili smo uputstva šta i kako da radimo od kuće. Ko hoće na posao, u neku od zgrada koje koristimo, mora da dobije odobrenje. Mali ali snažni tim koji vodim u okviru Sektora inetgrisanih komunikacija funkcioniše besprekorno.
Moja druga poslovna kuća, Javni servis WDR u Nemačkoj radi hrabro. Zanimljivo je što su organizovani gotovo isto kao ovde. Radi se od kuće, minimum ljudi je u zgradi, a sve funcioniše besprekorno. Srećan sam što i ljudima sa ex-Yu prostora koji žive u Nemačkoj, kojima je i posvećen naš program prenosim informacije odavde.
A lepa mi je bila ona o aplauzima podrške iz Beograda Zagrebu pogođenom zemljotresom. Što kažu kod nas u Kikindi (ne daj se Kikindo!!!): “’ …man’ ne zaplakah…”.
Članak je prenet sa portala Danas.
