Kako je Donka dobila mural

7. Avgust 2020.
Duša od čoveka! Ova floskula slovi u srpskom narodu od pamtiveka.
1602-1-e1584036266383-300x169.jpg
Milan D. Špiček/Fotografija preuzeta sa portala Danas

Piše: Milan D. Špiček

Može je zaslužiti samo osoba koja zaista ima dušu. Jer, sve u životu možete da stvorite samo dušu ne. S dušom se rađa.

Budući da je Donka Špiček, urednica RTS-a, umetnička direktorka Centra Sava, urednica „Susreta četvrtkom“, autorka „Radosti Evrope“, moja najrođenija sestra, mogu slobodno da budem subjektivan jer zahvaljujući Danasu dobio sam reč da ukažem na nešto što svi mi, ceo srpski narod u potaji osuđuje, samo mali broj ima petlju da govori poluglasno.

Za razliku od Donke, iako smo se bavili sličnim zanatom, bio sam oduvek u kontri, oportunista, kavgadžija. Neposlušan do bola.

Evo još jedne: čovek bez duše. Ista nas majka rodila, ali ovaj mali se izmigoljio.

Donka Špiček rođena je s dušom i osim duše celo svoje biće podarila je prijateljima, „običnom“ svetu a pre svega deci. Nije znala za ne, za ne može.

Svima je delila osmehe i delila umilne poglede plavim očima. Godinama sticala je mudrost. Do poslednjeg dana bila je predsednica UO DKCB.

Zahvalan sam saradnicima bivšeg Doma pionira kojim je rukovodila deset godina što se niko nije setio godišnjice njenog odlaska iz stvarnog života, jer bih pomislio da su iz srca žalili na komemoraciji i sahrani obešenim glavama i njonjama.

Volela je plavu boju.

Zato je mlada beogradska umetnica Tijana Đoković mural koji gledate uradila u njenoj omiljenoj boji. Nalazi se na početku Lješke ulice na Čukarici preko puta Hrama Sv. Đorđa gde je rođena.

Nije samo Donka zaboravljena. Opet ću zavapiti: gde je Bata Živojinović!?

Zahvaljujući pojavi nove umetnosti a koja je odavno svetski trend, mural, stvara se zidno slikarstvo i konačno su počeli da niču portreti zaboravljenih pisaca, sportista, glumaca, umetnika, ljudi koji su imali dušu i celu je dali ovom gradu.

U početku bogobojažljivo da se ne naruši „lepota“ stvaralaštva naših arhitekata u maniru soc realizma, danas ih je nebrojeno.

Pre svega na Dorćolu. Ne propuštam priliku da se ne javim Dušku Radoviću odevenom u Partizanov dres ili Brani Petroviću da doviknem „vidimo se u Grmeču“.

Mural koji gledate, a koji je rađen šest dana, izazvao je veliku pozornost Čukaričana.

Pre svega gospođe ispod čijeg prozora je rađen, nekoliko kelnere iz obližnjeg kafića koji su nam dali struju, jer radilo se i noću, besplatno, običnih prolaznika, ali,  najupečatljivija je bila gospođa koja je zastala i posle dugog ćutanja izgovorila: „Radila sam u Centru Sava. Bila mi je šefica…“

I završila odlazeći: „Duša moja.“

P. S. Samo da pandur ne vidi i ne čuje, preti ozbiljna opasnost da sruši celu zgradu.

Autor je filmski kritičar i radijski voditelj

Članak je prenet sa portala Danas.

Članak je prenet sa portala Danas.