Da li nas je promenio zločin u Malom Orašju i Duboni?

Autor: Veran Matić

Policija čuva kuću ubice, a ranjeni imaju problema sa organizovanjem lečenja, porodice ubijenih sa zakazivanjem specijalističkih pregleda jer se pogoršava zdravstveno stanje. Pomoć i podrška države, opštine je obično jednokratna, sa neizvesnošću da li će se dogoditi ponovo.

Ogromna je nesrazmera između velike količine empatije koja postoji u društvu, i aktivnosti kojima se ta empatija pretače u konkretnu aktivnost podrške onima kojima je pomoć sada, ali i u budućnosti i trajno, neophodna.

Kada sam pre mesec dana dobio informaciju o teškom finansijskom položaju u kojem se nalazi jedna porodica, a da im ponos ne dozvoljava moljakanje, poslao sam poruku roditeljima ubijene dece u „Ribnikaru“ i nekim koleginicama i kolegama, i svi su se brzo uključili u slanje poklona za ranjenu devojku kojoj je bio rođendan kroz nekoliko dana.

Jednu od većih akcija napravili su članovi FK Ravni gaj iz Orašja, dr Slavica Plavšić na društvenoj mreži X.

Veran Matić: Bratska ljubav

U akciji solidarnosti koju je osmislio i predvodio Jovan Mitrović iz Malog Orašja prikupljeno je blizu četiri i po miliona dinara za ranjene u majskoj tragediji u ovom selu.  

U nedostatku permanentne adekvatne podrške i pomoći države porodicama ranjenih i ubijenih u Malom Orašju i Duboni, Jovan Mitrović je pokrenuo humanitarnu akciju kojom je želeo da ispuni želju Petra Pece Mitrovića, njegovog rođenog brata koji je ubijen u Malom Orašju, koji je planirao odlazak peške u manastir Tumane u kojem bi se pričestio. U masakru je Jovan izgubio i brata od strica Marka i brojne prijatelje. Tom prilikom je teško ranjena Andrijana, Jovanova sestra od strica.  

Svestan teškog položaja u kojem se nalaze porodice ranjenih i visokih troškova lečenja, rehabilitacije i oporavka, Jovan je objavio i žiro račun nedelju dana pre nego što je krenuo na hodočašće trčanjem do manastira.

Humanitarna akcija je završena i do sada je skupljeno oko četiri i po miliona dinara koji će biti podeljeni porodicama ranjenih. Procenjuje se da je bilo preko hiljadu donatora – naknadno će biti objavljen precizan podatak.

Akciju solidarnosti svojevremeno su pokrenuli drugari i rođaci iz FK Ravni gaj, potom je bilo nekoliko manjih akcija tako da je ovo za sada najveća humanitarna aktivnost koja je potekla iz sela pogođenih tragedijom.

Prikupljenim sredstvima, problemi će biti privremeno rešeni. Trajno rešenje trebala bi da omogući država koja bi morala da izdvoji sredstva koja će porodice ubijenih i ranjenih trajno primate. Tako ne bi morali da brinu o tome da li će imati dovoljno mogućnosti za oporavak i/ili za elementarnu egzistencijalnu sigurnost.

Bratska (i sestrinska) ljubav čine čuda, ali to nikako ne sme da bude prihvaćeno kao zamena za obaveze države koja treba da brine o svojim najugroženijim građanima i onima koji su preživeli najveće gubitke ili su toliko povređeni da se može reći da se i dalje bore za svoje živote. I da će doživotno imati teške posledice užasnog zločina i tragedije koja ih je zadesila. 

Od državnih institucija bilo je jednokratnih davanja, ali ni približno dovoljno da se, koliko toliko, normalizuje život porodica ubijenih i ranjenih.

Ovih dana, porodice mi se žale da imaju problema da dobiju neophodan uput za kontrole ili specijalističke preglede na tom prvom nivou u zdravstvenim ustanovama u Smederevu.

I onda to rešavamo tako što uključujemo u komunikaciju dr Miliku Ašanina, koji je na raspolaganju u svakom trenutku da premostimo ovu provaliju u sistemu i organizujemo preglede i kontrole i druge intervencije.

U ovom trenutku, sa posledicama vrlo teških povreda suočava se desetoro mladih i onih starijih, povrede su izuzetno teške i zahtevaju stalni nadzor, stalne terapije, – neke sami plaćaju, sami kupuju neophodna pomagala.

Izdaci za lekove i dodatke ishrani koje lekari prepisuju, a koje ne pokriva zdravstveni fond, izuzetno je velik teret…

Nije svaka porodica u istoj situaciji, ali verujem da bi mesečna trajna podrška od bar 100.000 dinara pomogla da se smanji briga za preživljavanje i normalizaciju života.

Stipendije za učenike omogućile bi nastavak školovanja i bezbednije planiranje budućnosti.

Sve može da se reši formiranjem fonda koji bi rešavao sve probleme trajno.

Psihološka terapeutska podrška počela je tek nedavno, prvo među mladima, a potom i sa roditeljima, i prve reakcije su vrlo pozitivne.

Upoznajemo sa tim i nadležne institucije, ali pošto nema snažnog odgovora, pripremamo se za angažovanije akcije podrške građana i kompanija.

Da ono što ne rade institucije, pretočimo u veću društvenu akciju.

U avgustu mesecu, pisao sam o tome da je izuzetno važna memorijalizacija, institucionalno trajno sećanje, prostori za žalovanje, ali i za edukaciju, za reagovanje na uzroke koji dovode do ovakvih zločina.

O tome da imena žrtava treba trajno da se pamte kroz njihova dela.

Da određene institucije, nagrade, priznanja nose njihova imena.

Izuzetno je dugačak spisak propusta koji su napravljeni: u preventivi, sankcionisanju prekršaja ubice, što bi moglo da bude preventivno i da dovede do toga da se ne dogodi ovakva tragedija.

Da je odmah bio proglašen dan žalosti, posle 3.5., veruje se da ne bi bilo okupljana mladih na ova dva mesta, i da samim tim, ne bi bilo ni ubistava, neadekvatno reagovanje u proteklih sedam meseci kada je reč o podršci porodicama i ranjenima… ali da ne kukamo samo.

Mislim da sve znamo i da kao društvo moramo što pre da napravimo presek stanja i potreba, napravimo održiv plan i ponudimo donatorima da ga zajedno realizujemo, ako to, kao što vidimo, neće nadležne institucije.

Možemo opravdano biti ljuti, gnevni, možemo svakoga dana govoriti o promašajima i propustima, ali ostavimo dovoljno energije da sami delujemo, da učinimo sve da pomognemo, i ne samo da pomognemo, već i da delimo tugu za ubijenima, da delimo životne brige ranjenih, da stvaramo trajne uslove da se osećaju bezbednijim, da učinimo sve da se u ova dva sela, u ovaj kraj, vrati život sa svim aktivnostima koja će život činiti snošljivim.

Sve je to u ovakvom okruženju teško, ali ako svako od nas uradi što može, biće svima onima koji su doživeli najveće gubitke, ranjenima koji će se još dugo oporavljati, meštanima koji pate, a i nama samima, lakše.

Ovih dana, bacaju se petarde nemilice… Neki nastavnici u „Ribnikaru“ su govorili o tome da su prvo pomislili da neko baca petarde, kada je ubica krenuo da ubija, počev od čuvara Dragana, pa ostalih devet anđela…

Zašto ih ne zabranimo?

Petarde predstavljaju jedan od simbola militarizacije društva.

Te eksplozije mnoge uznemiravaju, a našim kućnim ljubimcima nanose neviđeni stres.

Ovih dana sam dobio informaciju da postoje i oni neodgovorni koji bacaju petarde i u ova dva sela.

Te eksplozije su novi okidači za nove traume svih koji su preživeli napade masovnog ubice… Nisu to samo povređeni, već i brojni drugi, koji su uspeli da izbegnu metke.

Rekao bih da smo mi baš takvo društvo: bezobzirno, iz neobjašnjivog hira, nanosimo jedni drugima zlo.

Bacati petarde u traumatizovanim mestima, dok je cela Srbija sada pod snažnim tenzijama, pokazuje odsustvo svesti i odgovornosti, jer pogoršavati situaciju, vrhunska je neodgovornost.

Okrenimo se empatiji, solidarnosti i učinimo sve da one neodgovorne koji samo pogoršavaju stanje sprečimo u tim radnjama.

Bilo bi očekivano da obeležavanje Nove godine i Božića prođe u miru i tišini, tihom odavanju pijeteta žrtvama i njihovim porodicama, i svima u Srbiji i svetu koji žaluju. Na žalost, to se neće dogoditi, ali to ne sme da nas pokoleba da učinimo sve što je do nas…

Članak je prenet sa portala Danas.