Beograd: Pešak u našem glavnom gradu

Piše: Branko Vasiljević

„Pešake treba voleti. Pešaci sačinjavaju veći deo čovečanstva. Više od toga – njegov bolji deo. Pešaci su stvorili svet. Oni su sagradili gradove, podigli mnogospratne zgrade, uveli kanalizaciju i vodovod, popločali ulice i osvetlili ih električnim svetiljkama… Potrebno je reći da su i automobil izmislili pešaci. Ali automobilisti su to smesta zaboravili… Ulice, koje su izgradili pešaci, prešle su u vlast automobilista… U velikom gradu provode pešaci mučenički život“.

Teško je biti pešak u Beogradu, na milost i nemilost urbanista, automobilista, vlasnika pasa, trotineta i bicikala, komunalne policije, putara i kafanskih bašti. Svi oni polažu preče pravo na trotoare, koji su i onako uski i često raskopani: nekako bi bilo prirodno da se trotoarom mogu sresti dva para prolaznika, ali to nikako nije moguće – parkirani automobili ostavljaju malo prostora pešacima.

U rekonstruisanim ulicama, evo, završen je kolovoz, a trotoari će ostati mesecima nedovršeni, puni blata i građevinskog otpada. Ako pešak želi na drugu stranu ulice, mora zauzeti niski start, jer se suočava sa semaforom koji traje deset sekundi – u najprometnijim gradskim ulicama.

Teškoće pešaka u Beogradu su endemske prirode. Grad je inače napravljen za pešake, a saobraćaj mu je nakalemljen. Stišnjen na ulicama i u prolazima, pešak se bori za prostor, ali ta borba se završava njegovim porazom.

Izgleda da su urbanisti davno prepustili pešake njihovoj sudbini. Da nije tako, ne bi opstala neka decenijska urbanistička rešenja, koja su očigledno tegobna stanovnicima grada, ali na koja su se oni već privikli, pa ćute i trpe.

Stanovnici dve trećine Beograda, koji dolaze u njegov centar, gurajući se prolaze kroz notorni podzemni prolaz na Zelenom vencu, a zatim i uski prolaz između zgrada, da bi stigli do terazijskog platoa. Ako krenu u suprotnom smeru, na savski plato će iz parka izaći kroz prolaz koji je širok manje od jednog metra; parking je zauzeo ostatak prostora.

Lako je od trotoara napraviti „zlatno tele“ – ofarbati ih, naplaćivati taksu i ograđivati parkinge; ali kao da je teško dati bar malo više prostora pešacima. Uostalom, nema ni jedne linije gradskog saobraćaja koja povezuje centar sa savskom obalom.

Zamislite pešaka koji se penje uzbrdo, noseći teret – skoro da je nezamislivo da se niko ozbiljno ne bavi uvođenjem nekog oblika gradskog prevoza uz to brdo (valjda se nekada moglo fijakerom).

Ako će Francuzi graditi metro u Beogradu, neka sagrade i tramvaj-uspinjaču do Terazija kakav, na primer, imaju na Monmartru u Parizu (normalna tarifa). Svakako bi taj oblik prevoza bio korisniji od gondole, a povezao bi tzv. Beograd na vodi sa centrom; možda bi bio i turistička atrakcija.

Pešaci su većina u Beogradu, ali su po definiciji neorganizovani i strpljivo trpe teror manjinâ. Moderni gradovi neguju održivo stanovanje, više javnog prostora, a tome doprinose čak i mala rešenja u korist pešaka, za koje traba imati sluha. Za početak, redovno prati ulice.