Zbogom kancelarijo

Piše: Branimir Brkljač

Prvo je Džek Dorsi, jedan od osnivača i generalni direktor Twittera, obznanio

Ubrzo se, po ovoj objavi šefa Twittera, oglasio i Mark Cukerberg koji je rekao da će najmanje 50% zaposlenih u Facebook-u ostati da radi od kuće i posle korone. On je otišao i korak dalje i najavio da će onima koji žive ili odluče da žive i rade izvan Silicijumske doline gde je sedište kompanije, plate biti korigovane i usklađene sa troškovima života na novoj lokaciji. Da, dobro ste razumeli, plate će im biti smanjene.

Pretpostavljam da je vaša prva reakcija na ovu vest bila da se onda većina onih koji žive u Silicijumskoj dolini i rade za Facebook neće seliti, jer što bi to neko radio i cimao se da bi dobio nižu platu od one koju sada ima. Ali, samo polako, ne žurite, jer i ovaj „predlog” gazde Facebooka spada u tip ponude koja se ne odbija. Ova moralno problematična odluka ima svoju logiku. Dosadašnja koncentracija vodećih globalnih tehnoloških kompanija u Silicijumskoj dolini privukla je u taj deo Kalifornije ogroman broj inženjera, programera i svih drugih koji su svoju karijernu šansu videli u nekom od tih tehnoloških divova. To je onda, logično, dovelo do rasta cene nekretnina, a posledično i uvećanja svih ostalih troškova života. Tako je ta lokacija postala jedna od najskupljih za život u Americi. I tu je sada ta šargarepa koju Cukerberg nudi svojim zaposlenima. Jer, eto, svi oni koji odluče da se presele negde drugde i prihvate nižu platu, sa tim smanjenim prihodima moći će bolje da žive nego sada u blizini glavnog sedišta kompanije.

Naravno da motiv Cukerberga za ovaj predlog nije briga o svojim zaposlenima i njegova želja da im omogući da bolje žive, već je njegov motiv da još malo napuni svoj ionako podebeli novčanik i svojoj kompaniji omogući dodatni profit. Taj profit neće biti generisan samo iz razlike između viših i nižih plata koje će biti isplaćivane za isti rad, već će značajan deo ušteda biti postignut smanjenjem ostalih troškova poslovanja kao rezultat raseljavanja zaposlenih. Biće potrebno manje fizičkih radnih mesta, pa se neće morati ulagati u zakup ili kupovinu dodatnog poslovnog prostora, a smanjiće se i drugi troškovi, kao što su troškovi prevoza zaposlenih, troškovi njihove ishrane i svi oni drugi koji su vezani za boravak i rad zaposlenih na radnim mestima.

Inače, Facebook je već razvio i svoju internu platformu i aplikaciju „Workplace”, koja će zaposlenima kompanije olakšati rad sa različitih lokacija i tako učiniti ovaj prelazak na novi model rada još lakšim i bržim.

Izgleda da i Google razmišlja u tom pravcu. O tome dosta rečito govori vest da je kompanija odustala od kupovine lokacije za dodatni poslovni prostor veličine skoro 200 hiljada kvadratnih metara.

Nisu ovi najveći tehnološki giganti jedini koji primenjuju ili najavljuju uvođenje takvih mera. Počelo je to i pre ove krize, a pandemija koronavirusa je stvar samo ubrzala. Tako je kompanija „Zappier”, još jedna softversko-tehnološka firma, već početkom godine izašla sa predlogom svojim zaposlenima da će, ako odluče da se isele iz Silicijumske doline i nastave da rade za kompaniju sa neke druge lokacije, dobiti stimulans u visini do 10.000 dolara na ime takozvanog delokacijskog troška. Obrazloženje zašto je to dobro za one koji se za to odluče je vrlo slično onima koje sada daju Twitter i Facebook. Uz to, na svom korporativnom blogu, u maniru najboljih reklama za TV prodaju, objavljuju i „svedočenja zadovoljnih korisnika” koji su taj predlog prihvatili, preselili se i rade i žive kao nikada do sada.

Da se radi o novom i sve prisutnijem trendu koji će se sve brže širiti najbolje govori i činjenica da već postoji i termin pod koji mogu da se podvedu sve takve i slične mere. COLA – Cost-Of-Living-Adjustment. Ni kola nije više što je nekad bila.

Seljenje poslova na lokacije gde su troškovi proizvodnje niži nije ništa novo. Ova praksa je dugo bila skoro isključivo vezana za fabričku proizvodnju, koja se kao sastavni deo procesa globalizacije, selila u zemlje sa niskom cenom radne snage. Uostalom, bar mi u ovom delu sveta znamo kakve sve forme, pa i one robovske, takva praksa može da ima.

Kako se informatička tehnologija razvijala, sve veći broj poslova nije više bio vezan za fizičku lokaciju, pa je ta praksa mogla da se proširi. To se naročito odnosi na programerski sektor, pa su i ti poslovi takođe počeli da se sele tamo gde je cena rada bila niža. I o toj praksi mi „odavde” možemo da svedočimo iz prve ruke.

Ovo što sad gledamo je najava radikalnog zaokreta ka novom modelu organizacije rada uopšte. Donedavno smo za zanimanjem pratili novu praksu, pre svega velikih tehnoloških kompanija, koje su počele da svoja sedišta, naročito ona centralna, uređuju i dizajniraju tako da u njima što više kreiraju neku domaću, kućnu atmosferu. Tako su u poslovnim prostorijama tih firmi, pored kancelarija i sala za sastanke, počele da niču sobe za odmor i relaksaciju, fitnes centri, kafići, restorani sa vrhunskom hranom, igraonice za decu zaposlenih i još mnogo toga do juče nezamislivog. Cilj te strategije je bio vrlo jasan – privući najbolje talente u svoju kompaniju, kreirati stimulativan ambijent za rad i tako povećati produktivnost rada, još bolje međusobno povezati ljude u kolektivu i dodatno graditi lojalnost zaposlenih tako što će se u firmi osećati kao kod kuće.

Sada se stvari okreću za 180 stepeni. Promeniće se osnovna funkcija poslovnih prostorija kompanija. To više neće biti mesta gde zaposleni istovremeno rade u okviru određenog radnog vremena, već će postati mesta na koja će neki zaposleni samo povremeno dolaziti na unapred dogovorene timske sastanke, edukacione programe i povremena viđanja i druženja kako bi se održao minimum zajedničke kompanijske kulture. Pitanje je i koliko će dugo takav model opstati, imajući u vidu da smo se jako brzo navikli i navukli na Zoom i slične aplikacije za rad i druženje na daljinu.

Iste one firme koje su do juče sve činile kako bi se vi kod njih osećali kao kod svoje kuće, sada će početi da vas ubeđuju da je za vaše dobro da vam se oni lepo usele u vaše domove. Ako treba, kupiće vam i svu potrebnu opremu i što god vam treba da se u rođenoj kući osećate kao da ste na poslu. Ovoga puta, nama „odavde” može da bude mala uteha da nećemo biti jedini koji će tu novu praksu i živeti. To je sada sudbina sveta.