Tramp oslobođen, sramota ostala

Autor: Boško Jakšić, Politika

Završio se proces u kome od starta u septembru nije bilo sumnje u predsednikove sporne radnje, ali ni u to kako će izgledati presuda na završnom suđenju u Senatu pošto je lider republikanske većine davno rekao da neće dopustiti nepristrasno suđenje koje je vodio predsednik Vrhovnog suda. „Ja nisam nepristrasni porotnik. Ovo je politički proces.”

Demokrate su tokom postupka u Predstavničkom domu prikupile sasvim dovoljno dokaza na osnovu kojih su aktivirana dva člana za Trampov opoziv: zloupotreba vlasti i opstrukcije rada Kongresa, ali sve to nije bilo dovoljno da poremeti gvozdenu disciplinu republikanaca u Senatu.

Demokrate su se uzalud ponadale da će Senat pozvati nove svedoke, posebno bivšeg Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona koji piše da ga je predsednik instruisao da povuče vojnu pomoć Ukrajini kako bi vlasti u Kijevu primorao da uprljaju demokratskog političkog rivala Džoa Bajdena.

Tramp je uspeo da se suđenje održi bez svedoka. Senatori su procenili da je gnev autoritarnog šefa opasniji od suda naroda – koji je tražio nova svedočenja. Olako su prihvatili da kažu „Nije kriv” odbijajući da čuju sve što je na jednom ozbiljnom suđenju moralo da se čuje.

Postrojeni pred Vođom, uplašeni za svoje karijere, republikanci su odabrali da budu saučesnici u farsi ponižavanja Ustava i vladavine prava kojom je Tramp od starta komandovao iz Bele kuće. Ozbiljna senka nadvila se nad Senatom i američkom pravdom.

Presuda će imati duboke i dugoročne posledice po američke institucije i odnos snaga između izvršne i zakonodavne vlasti. Očevi osnivači dodeli su Kongresu odgovornost i moć za opoziv kao kontrolu predsednika. Senat se, međutim, stavio u funkciju Trampa, ne zakona.

Tramp je sve vreme bio uveren da, pomažući sebi, služi nacionalnim interesima, sve u skladu sa tumačenjem da ima pravo da kao predsednik radi šta god hoće. Dok je sebe prikazao kao žrtvu „nelegalnog, stranačkog pokušaja udara” i progona kakvi nisu viđeni od Pontija Pilata, od lova na veštice iz Salema, od Staljina, ponavljao je da usluge koje je tražio od Kijeva nisu ništa neoubičajeno, ponajmanje su argumenti za opoziv.

Možda su njegove akcije bile „neodgovarajuće”, možda je njegov koncept korupcije jedinstven, ali sve to nije dovoljno za smenu, uverio je ne samo republikance u Kongresu već i biračku većinu svoje dobre stare partije. Ono što je uradio, možda je bilo pogrešno, svakako nije bilo za opoziv, a republikanci se nadaju da ništa slično neće ponoviti. On je, smatraju, naučio lekciju. Demokrate u to nisu ubedili.

Trampova kontrola stranke postaje fascinantna, baš kao što odnos prema neistomišljenicima ugrožava demokratsku praksu. „Maligni narcizam” navodio je Trampa da kaže da njegove rivale u Kongresu treba pohapsiti zbog „izdaje” a da su njegovi kritičari iz medija „neprijatelji naroda”.

Proces opoziva nije bitnije promenio odnose političkih snaga, ali ih je dodatno polarizovao. Tek osam odsto republikanaca misli da je Trampa trebalo smeniti, nasuprot blizu 90 procenata demokrata. Formirani su identiteti na koje činjenice jedva da imaju uticaja. Negativna polarizacija određuje tribalne lojalnosti.

Postupak opoziva pokazao je da ljudi teško menjaju svoja mišljenja koja više nisu suprotstavljene vizije poreske politike, zdravstva ili imigracije, već dva kvalitativno različita pristupa u tumačenju dobra i zla, dozvoljenog i zabranjenog…

Menadžeri opoziva tvrdili su da Tramp nije za predsednika pošto svoje lične političke interese stavlja iznad nacionalnih. Trampovi advokati ponavljali su da je takva vrsta ponašanja sasvim prihvatljiva.

Ne možete da verujete predsedniku da će učiniti ono što je dobro za zemlju, možete da verujete da će učiniti ono što je dobro za Donalda Trampa, poručuju demokrate akcentujući prvu polovinu rečenice. Republikanci, posebno bela hrišćanska desnica, žele da veruju da je ono što je dobro za Trampa dobro za Ameriku.

Demarkaciona linija je povučena.

Republikanci su još uvereniji da su demokrate pokušale da opozovu Trampa pošto su svesni da na izborima ne mogu da ga pobede. „Oni ne jure mene, oni jure vas”, poručio je Tramp svojim biračima u decembru. „Ja sam im samo na putu”.

Demokrate su od opoziva dobile ono što su želele, ne i ono čemu su se nadale. Predsednik je nedeljama politički seciran, citirale su se njegove reči koje pokazuju koliko ne poštuje Kongres i institucije. Svi oni uvereni da imaju lošeg predsednika u to su danas još ubeđeniji, ali njihov broj je tamo gde je bio i pre nego što je Tramp postao tek treći predsednik u 230 godina istorije protiv koga je pokrenuta procedura opoziva.

Tramp je od starta znao da sud Senata, za razliku od Predstavničkog doma, neće izglasati zahtev za njegov opoziv, ali je takođe svestan da proces nije završen njegovim oslobađanjem. Konačnu reč šta misle o predsedniku koji je zloupotrebio vlast za ličnu korist a potom na sve načine vršio opstrukciju Kongresa daće birači u novembru. To što je Tramp ubedio republikance da veruju u ono što on misli, a ne šta se zaista dogodilo, obećava da će na izborima imati njihovo homogenizovanu podršku. Njegov rejting je najveći do sada, što mnogo govori o –Americi.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.