Tempus fugit

Autor: Ivan Krastev, Peščanik

Neautorizovani transkript nastupa na uvodnoj sesiji na Lennart Meri konferenciji (LMC) koja je od 13. do 15. maja 2022. održana u Talinu u Estoniji pod naslovom „Tempus fugit – Vreme leti“, gde su ključna pitanja spoljne i bezbednosne politike razmatrana pre svega iz perspektive severnih i istočnih delova Evrope.

Period koji je otpočeo mirnim ujedinjenjem Nemačke očigledno se završava pokušajem Rusije da nasilno podeli Ukrajinu. Osnovno pitanje glasi: gde smo pogrešili u poslednjih 30 godina? Za početak, zaboravili smo da je nosilac otvaranja prema liberalnom poretku bio Sovjetski Savez, a ne Rusija. Gorbačov je verovao da je to način da se očuva Sovjetski Savez. Verovao je u snažan antinacionalistički momenat Evropske unije. On se borio protiv nacionalizma u sovjetskim republikama. Rusija je sasvim drugi igrač, zemlja koja je u svojoj istoriji uvek bila samo imperija.

Istraživanje javnog mnjenja iz 2000. je pokazalo da većina ruskih građana ne zna kada je Dan državnosti, kada se obeležava usvajanje novog ruskog ustava. Više od polovine ispitanih verovalo je da postojeće ruske granice neće dugo opstati. Neki su želeli širenje Rusije, a neki su se plašili gubitka teritorija. Plašili su se odsustva ruskog identiteta. U izvesnom smislu, ovaj rat je ishod projekta njegove izgradnje.

Slažem se sa ocenom da invazija Rusije na Ukrajinu suštinski menja Evropsku uniju, ali problem je u tome što Uniji nije tako lako da se promeni i to iz više razloga. Jedan je taj što Rusija pokušava da ponovo kolonizuje Ukrajinu. Imajte na umu da su Evropsku uniju osnovale bivše imperije – one u opadanju ili one već propale. Tek sa proširenjem na istok u evropski projekat ulaze postimperijalne nacionalne države. Reč je o drugačijem senzibilitetu po mnogim pitanjima, počev od razumevanja suvereniteta.

Drugo, koja je razlika između meke moći i pružanja otpora? Meka moć je glavni razlog velike privlačnosti zapadnog sistema. A pružanje otpora možemo razmotriti na pitanju sankcija: njihova snaga nije u onome što možete da uradite Rusiji, već u tome da pokažete da se ne plašite cene koju ćete zbog toga platiti. Na određeni način, pružanje otpora se odnosi na bol koji ste spremni da podnesete zbog svojih uverenja. A to nije lako pitanje u demokratskim zemljama.

Konačno, zašto se naše reakcije 2015. i 2022. tako razlikuju? Glavni razlog su – Ukrajinci. Možda to nije prijatno čuti, ali da Ukrajinci nisu uzvratili na ovaj način, da smo videli samo reprizu aneksije Krima, ne verujem da bi reakcija zapada bila ovakva. Tako su Ukrajinci uticali na evropska društva koja su prevazišla ideal žrtvovanja: zadivila ih je spremnost naroda da gine za svoju nezavisnost. Ali kako ćete preurediti Evropsku uniju, zasnovanu na posleratnoj ideji da rat više nije moguć? Posle ovog iskustva osvanućemo u vrsti nove Unije.

Lako je biti jedinstven u prva 2-3 meseca rata, kada javnost ima snažnu moralnu indignaciju nad onim što vidi. Ali šta će biti kasnije, kad se na nekim sledećim izborima budu sukobili zagovornici mira koji kažu da je najvažnije da se rat završi, bez obzira na ustupke na koje će Ukrajinci biti primorani, i zagovornici pravde po kojima ne može biti mira ako ukrajinske teritorije ostanu pod okupacijom? Sa ove tačke gledišta, verujem da je veoma važno shvatiti da su se najgore stvari u Ukrajini već desile, ali da u Evropi tek dolaze.

***

Bugarska perspektiva je veoma specifična. Danas je najteže biti premijer Bugarske. Radili smo istraživanje sa fokus grupama i daću vam jedan primer: profil osobe koja je uvek glasala za demokratske, prozapadne stranke; inače je reč o vlasniku malog hotela na bugarskoj obali Crnog mora. Primio je izbeglu ukrajinsku porodicu, dao im posao i zaista brine o njima. Dakle, ta ista osoba veruje u sledeće stvari:

Prvo, ima ogromne simpatije za Ukrajince i veruje da su Ukrajinci žrtve u ovom ratu. Drugo, smatra da je Putin zločinac. Treće, smatra da je za početak rata kriv Nato. Četvrto, veruje da će Putin na kraju pobediti. Peto, smatra da Bugarska ne treba da šalje oružje, da ne bismo bili umešani. Šesto, protivi se predsedniku Bugarske koji neće da šalje oružje, jer u tome ima nečeg nemoralnog.

Mi polazimo od pretpostavke da ljudi imaju dosledne stavove o nekom događaju i da će im on biti stalno u centru pažnje. A najveće pitanje u svakom ratu jeste: za koga radi vreme. Ja bih rekao da je to i ključno pitanje za Evropsku uniju, jer ona nije jedinstven politički prostor. Predsednik Putin je uradio nešto što niko od njegovih prethodnika nije. Lenjin i Staljin su mumificirani i izloženi u mauzoleju. Putin je odlučio da mumificira Rusiju. Ali ne možete da tretirate Rusiju kao Srbiju, jer je Rusija nuklearna sila i to je realnost. Takođe, kada krenete u diversifikaciju uvoza energenata, odjednom shvatate da ćete opet zavisiti od zemalja koje vam se ne sviđaju.

Dakle, ključno je pitanje delotvorne politike za 5 ili 10 godina i onoga što se dešava na terenu. Jer kriza ruskog legitimiteta nije u tome to što je Rusija izvršila invaziju, već u tome što ne pobeđuje u tom ratu. Verujem da je to jedno od glavnih pitanja koje ruski građani postavljaju svom predsedniku: zašto sada nije kao na Krimu 2014? Ljudi vole da gledaju rat na televiziji i proglašenje pobede. I drugo, naša društva na zapadu moraju da shvate da će uticaji ovog rata biti asimetrični. S tim u vidu, potreban nam je nov društveni dogovor, jer ovo neće biti nalik diskusiji o reformi poljoprivredne politike. Treba pokušati ubediti ljude da je Evropa zajednica poverenja, da će se ono što se dešava u jednoj zemlji odraziti na drugu. A čak ni ja ne verujem da raspolažemo konceptima za takav razgovor.

To je razlog zašto se plašim dve stvari: prvo, mi tvrdimo da je Rusija potpuno izolovana, a to je samo delimično tačno. Rusija je izolovana od zapada i njegovih saveznika. Paradoksalno, većina zemalja koje je predsednik Bajden pozvao na Samit demokratije nije uvela sankcije Rusiji. Takođe, bio sam šokiran time u kojoj meri zemlje poput Indije ili Južne Afrike, sa tako teškom kolonijalnom istorijom, nisu u stanju da se identifikuju sa zemljom koja je suočena sa kolonijalnim ratom. To je upravo zato što smo u njihovom istorijskom pamćenju mi kolonizatori. To je tesnac iz kog se treba izvući i pokušati da ovaj rat bude važan ne samo za Evropu, nego i za druge.

Predsednik Putin neće dobro proći iz mnogo razloga, ekonomskih i drugih, ali onda treba da pokušamo da tretiramo Rusiju kao jedan veliki černobiljski incident. Imamo izolaciju i sprečavanje novih incidenata. U tom smislu nam je potrebna dugoročna strategija za EU, Ukrajinu i jednu drugačiju Rusiju. To je razgovor koji se u ovom trenutku ne vodi.

***

Istočna Evropa nije jedinstven prostor. Neke njene zemlje su vrlo proruski orjentisane, za razliku od baltičkih zemalja ili Poljske. Ovaj rat je stavio tačku na ideju da zapad može da drži lekcije istoku. Takođe ne verujem da bi sada mi sa istoka trebalo da počnemo da držimo lekcije zapadu. Više bih voleo da vidim kako poljska vlada razgovara s mađarskom, da vidim otvoren dijalog sa predsednikom Štajnmajerom ili nemačkim kancelarom.

Mi sa istoka Evrope smo bili u pravu kad smo govorili da je bilo pogrešno misliti da će trgovina rešiti sve bezbednosne probleme Evrope. Pojedine zapadnoevropske zemlje univerzalizuju svoje iskustvo, što je normalno, ali sada se to ispostavlja kao rizičan pristup. S druge strane, verujem da je pošteno reći da u životu može da nas zanima i svet izvan Rusije: Mediteran, Afrika, Kina. Ako želite da zaista vodite Evropu, ne možete svoditi politiku samo na Rusiju. Konačno, da bismo sada imali uspešnu politiku prema Rusiji, trebalo bi da stvaramo partnerstva, posebno ekonomska, na mestima za koja nikada ranije nismo bili zainteresovani.

Gde počinje pružanje otpora? Verujem da ono počinje poznavanjem vlastitog društva, jer će najveći problem biti održati određeni stav tokom dužeg vremenskog perioda. Sećate se priče o rimskom vođi koji je stavio ruku u vatru, da pokaže osvajačkoj vojsci da će se boriti do kraja. Sposobnost da se izdrži bol, mislim na ekonomsku bol, jeste ono što će uticati na politiku. U tom smislu mi je čudno proširenje Natoa na Švedsku i Finsku u času kad treba razgovarati o realnom međunarodnom poretku. To nije moguće dok Rusija ima svoje trupe u drugoj zemlji, a vi govorite o prekidu vatre koji verovatno neće biti mir. Ako se Rusija toliko plaši Finske i Švedske, hajde da se zapitamo u šta Rusija zaista veruje? Šta je sa suverenitetom njenih drugih suseda, ne samo Ukrajine, već i Gruzije, Moldavije i ostalih? Rusiji 1990-ih nije obećano da se Nato neće širiti na istok, već im je obećana sfera uticaja na postsovjetskom prostoru. Pogledajte tu deceniju i videćete da su ruske trupe vodile većinu mirovnih misija u svim sukobima na postsovjetskom prostoru.

Dakle, treba ozbiljno razgovarati o tom utvrđenom narativu po kome su oni dobili određene stvari koje im mi sada uzimamo. To će biti teški razgovori, posebno s nekim ko gubi rat, ko ima apokaliptični um. Čuli ste da mnogi ljudi, ne samo u ruskom rukovodstvu, veruju da ako Rusija ne može da preživi nema razloga da svet opstane. To je veoma ozbiljan razgovor, ali prvo treba da pokažemo našim društvima da se politika neće menjati čak i ako se menjaju vlade. Čak i ako bude ekonomskih troškova, spremni smo da ih izdržimo. Čak i ako dođe do promene američkog predsednika, to neće značiti potpuni zaokret u politici prema Evropi. Putin se nada da promena u SAD može da promeni sve. Dakle, Ukrajina ne treba da brine ako se izjalove Putinova očekivanja da će se zapad promeniti, jer je jedan od glavnih preduslova za ovu invaziju bilo uverenje ruskog rukovodstva da je zapad u opadanju, da je u nepovratnom, posebno kulturalnom padu.

***

Slažem se da postoji „Zelenski efekat“ u evropskoj politici. Sva evropska društva posle 1945, posebno na zapadu, slede čuvenu repliku Bertolda Brehta: „Žalim nacije kojima su potrebni heroji“. To su, dakle, post-herojska društva koja su tim pravcem krenula upravo zbog straha od svoje nacionalističke istorije. A sada se pojavio jedan zaista klasičan herojski predsednik i verujem da je njegova izjava: „Nisam ovde da se provozam, dajte mi municiju“, bila prekretnica u ovom ratu. To će promeniti proces donošenja odluka. Pitao sam jednog visokog američkog zvaničnika pod kojim uslovima može da zamisli ukidanje ekonomskih sankcija Rusiji? Odgovorio je da je jedini realan scenario da Zelenski lično ode u američki Kongres i to zatraži.

Tako da imate određeni tip moralnog vođstva koji ide uz Zelenskog, a naravno imate i druge istočnoevropske lidere koji u svojim predizbornim kampanjama tvrde da su još bolji od Zelenskog. Istočna Evropa treba da pokuša da postigne zajednički stav, ne zato što je istočna već upravo zato jer ima drugačiju tradiciju pogleda na svet. Milan Kundera kaže da je najveći problem istočnoevropskih zemalja to što nikada ne znaju da li će dočekati sutra. U francuskoj ili nemačkoj himni je zaista nezamisliv stih iz poljske himne: „Polska nie zgineła / Poljska još nije umrla“.

Dakle, taj senzibilitet može biti veoma važan za evropski projekat, jer ako istočna Evropa ima neku prednost to je intuitivno saznanje o nestalnosti svega na ovome svetu, uključujući i evropski projekat. Treba otvoriti Evropsku uniju za probleme drugih, za pitanja koja nas inače ne zanimaju. Uzgred, razgovaram sa mlađom generacijom u zapadnoevropskim zemljama koja se mnogo bavi klimom i stvarima koje nas manje zanimaju, barem tamo odakle ja dolazim, što nije nužno u baltičkim republikama. Takozvani zagovornici mira i zagovornici pravde nisu jedinstvene grupe. Jedni će reći da je jedino važno što pre zaustaviti rat, bez obzira na cenu koju će Ukrajinci platiti. U mirovnoj koaliciji će biti i proruskih snaga i ljudi koji se plaše nuklearnog rata. A onda će strana koja se zalaže za pravdu poručiti: da li zaista verujete da je mir moguć ako Putin okupira Ukrajinu?

Neće to biti lak razgovor. Mi ovde možemo da se složimo da je pravda važnija od mira, ali potrebno je razgovarati s ljudima koji će za 6 meseci pomisliti da ima mnogo važnijih stvari od Ukrajine. Nedavno sam zamolio kolege da naprave matematički model vremenskog intervala u kome je nemačko javno mnjenje zadržalo visoki moralni stav prema izbegličkoj krizi 2015, koja je bila veoma važna za Nemačku. Odgovor je bio 88 dana. Dakle, po mom mišljenju, ako se zaista bavite politikom, najvažnije je da znate s kakvom javnom sferom ćete se suočiti za 6 meseci, za godinu ili dve, i da budete spremni na razgovor s javnošću koja je promenila stav. To je prava snaga otpora, zadržati određenu poziciju tokom dugog vremena.

LMC, 13.05.2022.

Prevela Milica Jovanović

Tekst je prenet sa portala Peščanik.