Nepokolebljive novosadske Jovanke Orleanke (FOTO)
Autorka: Snežana Miletić, Izbor: Moj Novi Sad
Bile su nepokolebljive u dvogodišnjoj borbi za dostojanstvo i težnji za pravdom. Bile su odlučne i istrajne, te predivne novosadske profesorke i odvažne novosadske novinarke, nadasve profesionalne, uporne i hrabre u tome da odstupanja pred kriminalcima nema. Zdušno su, svaka na svoj način, pomogle da se građani izbore za mogućnost da krivci za 16 ljudi, ubijenih pod nadstrešnicom, budu procesuirani, ali i da se kao društvo, paleći svetlo ponajpre u sebi – a onda i onima oko nas, odupremo teroru i izađemo iz prvog kruga pakla pred kojim bi i Danteovo pero bilo nemoćno.
Hodale su sa svojim studentima i đacima te novosadske profesorke, stajale po kiši, snegu i vetru, po vrelini; ćutale su mnogo minuta sećajući se 16 ubijenih – ispred školskih zgrada, u dvorištima škola, na svim novosadskim raskrsnicama; progovarale su kad niko nije smeo, ni hteo da govori, podsećale i vraćale diskurs u okvire poštovanja pravila i zakona, borile se protiv iracionalnog i neljudskog.
Stajale su i ispred policije, na mostovima, u amfiteatrima, u učionicama, kampusu, na fakultetu organizovale predstave i razgovore s čestitim znalcima, a dok su srednjoškolci i akademci bili u blokadi – nosile su im ćebad, nešto kuvano i čips nasušni – nadasve bodrile ih, dok su istovremeno dobijale pisma – iz kojih se kezila “crna ruka”, i razne druge uznemirujuće poruke s nepoznatih brojeva, te pretnje – čak i smrću, dok su svakodnevne uvrede – uživo ili s mreža, bile kolotečina, takoreći svakodnevna porcija ponižavanja. Bivale su suspendovane s posla, dobijale otkaze, a jedna od njih bila je i u zatvoru, na ivici života i smrti.
I nisu posustale, ni odustale, boreći se sve vreme civilizovano i kulturno, bez ružne reči i povišenog tona, održavši tako – za istorijske čitanke – monumentalni oflajn čas iz etike i toga kako se čuva svoja zemlja, gradi – lični i društveni – dignitet i integritet.
Rame uz rame s njima bile su novosadske novinarke koje su izveštavale s najneverovatnijih mesta, u najnemogućijim uslovima. Javljale su se odasvud – s raskrsnica, iz atara, ispred kordona, u klinču s policijom, s graničnih prelaza, ali i iz ljudskih srca, ne ustračuvajući se da pitaju ono što se niko nije usudio da pita. Išle su tamo gde drugi nisu – kroz celu Srbiju, sa studentima i do Strazbura – ni pred suzavcem nisu sklapale oči, i same bivane vređane, gurane, čupane za kosu, trpeći gnusne pretnje i raskošan dijapazon mizoginija – reči koje nijedan pristojan čovek ne bi smeo da izgovori.
Uprkos svemu, i jedne, i druge, nastavile su da pale svetla gde god je bio neki mrak, spajale su ljude, tešile ih, grlile istinom koja ih je vodila i vidala – u svakom trenutku dana i noći bile tu da zabeleže sve detalje pobedničke istorije koju nismo bili u prilici uživo da vidimo…
I u svemu tome bile su dostojanstvene te divinske pobednice nad hadom. Bile su prave novosadske Jovanke Orleanke te profesorke Zmaj Jovine gimnazije: Rima Grujić, Danijela Grujić, Marija Vasić, Romina Francer, Snežana Maletin, Nataša Katić, Biljana Prlina; te profesorke Filozofskog fakulteta: Jelena Kleut, Smiljana Milinkov, Vanja Matić Manić, Tatjana Đurin, Dragana Drobnjak, Nevena Varnica, Arijana Luburić-Cvijanović, Nataša Polovina, Ljiljana Mihić, Mina Đikanović, Nevena Jevtić i Nataša Milićević; i te novinarke/reporterke: Sanja Eker, Nataša Kovačev, Lea Apro, Ksenija Pavkov Strika, Sanja Kosović, Jovana Brkić, Ina Džakula, Dragana Prica Kovačević, Aleksandra Reves, Marija Bulić, Darija Stjepić.
Bez njih – bio bi mrak i muk.
Da se pamti i nikad ne zaboravi.
Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.
