Šta je ostalo od naših snova!?

Piše: Tanja Petrovar. Novi magazin

Gradeći tragičan lik uzvišenog umetnika i paralelne sudbine dobrih oportunista koje kapilarno upija staljinistički životok, Vajda nas tanano uvlači u tragičan epilog donkihotovske paradigme i iluzije o ljudskoj prirodi.

Jedva se sabrah od Vajdine testamentalne poruke, kad me preko Vajbera pozva moj kontroverzni zagrebački prijatelj Ivan Zvonimir Čičak da me upita što ne bismo pozvali drugog velikog Poljaka Adama Mihnjika i predložili mu skup na temu “Šta je ostalo od naših snova”.

Na godišnjicu pada Berlinskog zida posvuda teku debate koje na ovaj ili onaj način pokazuju raskorak između “idealizma 89” i nimalo ugodnih iskustava decenijama nakon toga. Raskorak između očekivanja i realnosti po pravilu je veliki, a naročito u vremenima društvenih preokreta, poput poraza sovjetske imperije i njenih satelita u centralnoj i istočnoj Evropi. Očekivanja i nade su preveliki da bi ih se moglo dosegnuti u kratkom vremenskom periodu lako i brzo, što izaziva razočaranje, vodi idealizaciji prošlosti, pa i tlapnjama poput nove revolucije. Osvrnuću se samo na jedan od “idealizama 89” malobrojnih Jugoslovena: postepena tranzicija u višenacionalnu socijalnu državu, po uzoru na Španiju, linearni liberalno-kapitalistički razvoj, uspon civilnog društva, vladavina prava, tj. kontrola izvršne vlasti od parlamenta i nezavisnog sudstva. U jeku ustavne krize i “događanja naroda” krajem osamdesetih godina prošlog veka, mi verujemo u “zdrav razum” kritične mase građana, koji će na prvim jugoslovenskim višepartijskim izborima pokloniti poverenje reformama premijera Ante Markovića, glasati za pametnog, obrazovanog, modernog i veoma lepog, sada pokojnog profesora vizantologa dr Ivana Đurića i spasti Jugoslaviju od krvavog raspada. Kao što je poznato, u svim republikama ubedljivo su pobedili nacional-šovinisti. Živeći u više zemalja Evrope, naučila sam da nacionalizam sam po sebi ne mora biti zlo, da može biti i biva bitna spona u povezivanju i solidarnosti među ljudima. Jezik, običaji, stil života, književnost i umetnost oblikuju identitet mnogih. Ima istoričara koji kažu da su istinski nacionalisti više okrenuti interesima svog naroda nego ličnim i porodičnim interesima. Kažu i da pravi nacionalisti ne gledaju na svoje političke oponente kao na neprijatelje, ne podstiču agresiju, viteški se bore za vlast, imaju empatiju za strance, naročito one u nevolji. Znam iz iskustva da su najrazvijenije demokratske države na severu Evrope veoma nacionalističke, Norveška, na primer. To isto mogu reći i za Baltičke države, kao i za Sloveniju. “Demokratija cveta tamo gde postoji istinska ljubav za svoj narod. Tamo gde toga nema, kvazidemokratski mehanizmi služe za osvajanje vlasti, koja se održava izazivanjem i podsticanjem unutrašnjih sukoba i neprijateljstava.” To kaže moj omiljeni istoričar Juval Noah Harari i daje odgovor na pitanje koje me svakodnevno muči: Kako to da veliki borci za nacionalne interese, za svekoliko srpstvo, na primer, već tri decenije štancuju sukobe, pljačkaju građane i državu i budzašto rasprodaju naša javna dobra. Dok ovo pišem, naknadnom pameću, čudim se svojoj ludoj glavi i pitam se ko je imao više zdravog razuma, mi koji smo poverovali u mirnu demokratsku tranziciju posttitovske Jugoslavije ili “nacoši”, koji su bez ikakvih moralnih kočnica iskoristili priliku da se dokopaju teritorija, moći, imovine, novca, na tenkovima i bez njih.

Da se vratim mladalačkim snovima: Gledajući jutros na vestima više stotina hiljada Čeha koji se okupiše u Pragu na godišnjicu “plišane revolucije” tražeći ostavku Andreja Babiša, aktuelnog premijera, pomislih kako nema bojazni da će ta vlast pozvati nečije trupe da okupiraju zemlju i tenkovima rasteraju građane. To isto važi i za naših #1od5miliona. Ne sporim da nam se ponekad čini da su Informer, Pink i slični njima razorni poput tenkova. Naravno da nisu jer su smenjivi, što zavisi samo od nas, građana. Dakle, jedan san mi je ispunjen – vlast je smenjiva.

Druga dobra vest je da nas svi tabloidi i nacionalne frekvencije zajedno ne mogu zatvoriti u informativni kavez. Tu je internet i brojni međunarodni kanali, dostupni svima koje to interesuje. Možemo sarađivati s kim želimo, boriti se za ono u šta verujemo, možemo proveravati informacije koje dobijamo, slušati muziku koju volimo. Opet mi pada na pamet istoričar Juval Noah Harari, koji kaže da je ono što nas povezuje i “lepi” priča, a ne gen. To može biti bog, nacija, novac, ljudska prava ili spas planete. Pa dodaje: “U kosmosu nema ni bogova, ni nacija, ni novca, ni ljudskih ili ekoloških prava, osim u zamisli ljudskih bića.” Brojni su “lepkovi” koji danas lokalno i globalno povezuju bregzitovce, trampovce, vučićevce, kao i one koji nude alternativu. Sve u svemu, kada saberem, iako živim u Srbiji ostvario mi se još jedan veliki san mladosti – da možemo birati “lepak” koji će nas povezivati s ljudima ovde i tamo, a da nam tu slobodu niko ne može ograničiti ili uzeti, ukoliko sami ne pristanemo i ne posustanemo. Pri tome, “nikada ne treba da potcenimo ljudsku glupost i moć ljudskog neznanja.”

Tanja Petovar, advokatica u penziji. Nakon raspada Jugoslavije živela i radila u Oslu, Ljubljani, Stokholmu i Briselu. Sada živi u Beogradu.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.