Spomenar izolacije

Piše: Mina Ćirić

Ovo mu dođe kao neki nastavak prethodnog FOMO-a.

Svi sagovornici ostaju anonimni.

Šta kačiš na društvene mreže/ Šta stvarno radiš ovih dana?

– Ne kačim ništa, ponekad podelim nešto smešno, ali to svi sad rade u ova teška vremena. A ovako inače, malo redovi, malo šetam kuče do poslednjeg trenutka, i onda jedem i onda padne mrak i uhvati me kao neka narkolepsija, majke mi. Ili je to depra. Nije baš fina atmosfera napolju.

– Šerujem stare fotke, tipa iz prošle godine u ovo vreme. Slušam Cecu i plačem. Došla sam do zaključka da je Ceca vrhunac savremene srpske poezije. Nije mi lako.

– Treninge. Treniram.

– Ne kačim ništa jer neću da doprinosim ovom onlajn oversharing-u. Pogotovo u umetničkom svetu. Kao, vidite ovu predstavu, vidite muzej onlajn, vidite nas – mi čak i treninge držimo… Kao da sve to niste mogli i ranije, nego je sad fora. Sad ste našli da otkrivate čari interneta. A imaš i one grupe na fejsu gde kao umetnici šeruju dela koja nastaju u izolaciji. Brate. Stvari poput „sedim na trosedu šest sati i čačkam nos“. Bravo. Znaš ono – svako vreme ima nekoga ko kaže „ovo nije umetnost“. E pa ja sam taj batica, evo me. NIJE. UMETNOST. NIJE.

– Vesti, fore, mačku. Ne vidim baš razliku, uglavnom sam onlajn. Pratim kako se sve poremetilo, svuda, svuda. Je l’ znaš da sahrane u Madridu traju pet minuta? Dođu kola s kovčegom, sveštenik malo pročita molitvu, ljudi ima pet ili manje, ne grle se, ne ljube se, kažu „pa pa“ na brzinu. I jedni drugima i kovčegu. I posle dođu sledeća kola. Nisam našla kako to izgleda kod nas… A je l’ znaš da su u Indiji vozovi sada bolnice? Aha, znaš, ja sam šerovala. Nema na čemu.

– Koristim internet za posao. Radim. Kad nemam šta da radim, nađem nešto da radim.

Ko je tvoj heroj izolacije?

– Predrag Kon. Zato što kad nešto ne zna kaže „ne znam“. Lepo je da u ovoj državi nekad neko nešto jednostavno ne zna, za promenu.

– Glavna riba iz Casa de Papel. Šta „Zašto“?

– Panišer. Marvelov. Pre neki dan dok ste svi čekali po redovima i teglili klozet papire i brašno ja sam prolazio pored vas samo sa crnim sprejem u ruci. Kao car. I evo mi ga na stolu hoću da uradim onu Panišerovu kostursku glavu preko celog zida. Sad ću, ovih dana.

– Heroj? Misliš na one što su sad istripovali da su gurui ovog sranja? Kao kače motivacione poruke, kao sve je u redu, nismo potpuno jebeno prsli. Je l’ ti heroji? Završiće se ovo, izaći ću ja iz kuće, a onda teško njima.

– Darija Kisić!

– Ja. Zato što eto. Nemoj da me zoveš, pliz. Zato što ti imaš svoje načine da se ne osećaš usamljeno, a ja imam svoje.

Šta ćeš prvo uraditi kad izađeš iz izolacije?

– Otići ću na more.

– Je l’ može off record? Pa… zato. Hehe.

– Neće se ovo završiti.

– Ne znam, živim u trenutku. Šalim se, pa kažem ti, pobiću „gurue izolacije“.

– Ići ću okolo i grliti random ljude na ulici zato što mi fali ljudski dodir i spike koje nisu preko ekrana i najradije bih sad da se prijavim dobrovoljno da me vode na sajam da pijem pivo i pevam narodnjake s onim ljudima s klipova.

Moji odgovori (hoću i ja da se igram):

Šta kačiš na društvene mreže?

Ima jedan chat na Fejsu, nazvali smo ga #hleb. Ne znam zašto, možda su #klozetpapir već uzeli. Haha, #corona_humor. Haha.

U chatu smo nas četvoro. Tu sve kačim, oni su mi kao društvena mreža. Non-stop se šalimo.

Sprdnja kao postojanje.

Ko je tvoj heroj izolacije?

To troje s kojima sam u chat-u #hleb. Ne zato što mislim da su heroji, nego zato što su mi potrebni.

Jedan je bio na kruzeru, pa su stavili kruzer u karantin. Posle toga se vratio kući, u Srebrenicu, pa je i tu bio u karantinu. Pa je izašao iz tog karantina, pa je otišao da vidi svog kera koji živi kod babe i dede jer imaju dvorište, pa je prošetao kera, popeo se do nekog izvora što leči vid, zurio u prazno, pa se vratio u sobu. Baba i deda ga zovu da opet dođe da vidi kera, ali on je sad u nekom svom karantinu.

Drugi je čovek koji se toliko šali da se u stvari uopšte nikad ne šali, ali kad bi prestao, umro bi. On je jednom, na nekoj bleji davno pre ovog sranja, pitao da li smo kad smo bili mali imali one zvezdice što svetle u mraku i lepe se na plafon. I smejao se zato što je baš nekako morbidno da zalepiš detetu parče neba na plafon, kao – to ti je što ti je. I smejao se još i zato što se brzo ugase i onda cela stvar bude još morbidnija. Ja sam mu rekla da je trebalo da ih puni – staviš ih pod svetlo i sačekaš i onda opet svetle. On je malo prestao da se smeje (da me ubiješ ne znam zašto, možda bi voleo da je to znao kad je bio dete), pa sam se ja brže-bolje nešto našalila. Ne valja kad se Drugi ne smeje.

Treća je moja kuma zato što smo mi tako odlučile, nema druge kvalifikacije za to. Ona sada priča s mačkom koja čak ni nije njena nego je čuva drugarici koja je zapalila za Bosnu dan pre nego što su zatvorili granice. Vasilisa se zove. Mačka. Treća živi u prizemlju i prozor joj gleda na parkić u kome svi šetaju kučiće po ceo dan. Ponekad noću izađe neka luda žena koja čak ne šeta kuče nego ječi u telefon i odjekuje parkićem.

Šta stvarno radiš?

Pre dve nedelje mi je Drugi banuo ispred zgrade i ja sam mu rekla da mi nije realan van chat-a i da neću da siđem jer, u krajnjoj liniji – jako smrdim. Mogla sam bar da mu doturim set zvezdica, doneo mi ih je kurir pre neki dan.

„Sa željom da ti se ove ne ugase!“

„Ove da napuniš!“

„U ovoj krizi – dar iz one prebrođene!“

„U ovom sranju – parče detinjstva! Koje je takođe bilo sranje!“

„Shine bright like a diamond – by Rihanna!“

Još uvek radim na posveti.

Jednom mi se smučilo i šaljenje i postojanje, pa sam napustila grupu #hleb. I telefon sam stavila na flight mode – da vide da se ne šalim.

Nakon nepunih sat i po offline života, drhtavim ručicama sam isključila flight mode na telefonu. Treća me je odmah vratila u chat tako da sam mogla da ispratim šta su pisali. Treća je moja kuma jer zna da sam narkoman koji krizira zbog nepunih sat i po nekonzumiranja korona humora.

A ovako, van grupe #hleb, uglavnom se trudim da igram, ali sudaram se s nameštajem. Cmizdrim zbog modrica i cmizdrim za plesnom salom. Gledam sve iste serije koje i svi vi trenutno gledate. Da, i Casa de Papel. Sanjam gluposti, takođe vezane za koronu. Na primer – neke ljude kako pakuju plišane igračke u vreće, zato što su zaražene. Onda se probudim u sred noći pa smaram mačku da ne bih bila sama.

I čekam da se ono troje probude.

Tekst je prenet sa portala Remarker.