Sistem jeste zakazao: Štetni efekti senzacionalističkog izveštavanja o masovnim pucnjavama

Piše: Anja Anđušić, mladi.org.rs

U pucnjavi u ovoj školi u ranim jutarnjim časovima u sredu, 3. maja, ubijeno je osam učenika i radnik obezbeđenja, a teško povređeno šest učenika i nastavnica. Ovo nije bila samo lična tragedija za žrtve i njihove porodice, već tragičan događaj koji je potresao celo društvo. Srbija se prvi put posle dužeg vremena suočila sa zločinom ovakvih razmera.

Ipak, nekim medijima nije trebalo dugo da se upuste u neetičko izveštavanje. O broju poginulih i povređenih spekulisalo se mnogo pre nego što su roditelji iz Ribnikara dobili zvanične informacije od nadležnih institucija o zdravlju i bezbednosti svoje dece. Televizijski kanali sa nacionalnom frekvencijom i širokom publikom poput Pinka i Prve objavili su i neproverene informacije o stradanju učiteljice i nastavnice istorije, koje su kasnije demantovane. Osim što je protivno zakonu i svim novinarskim standardima, ovakvo izveštavanje, pogotovo u osetljivim situacijama kao što je ova, je neodgovorno, štetno, a može biti i opasno za bezbednost svih direktno pogođenih tragedijom i javnu bezbednost uopšte.

Reporterka televizije Prva se sa lica mesta uključila manje od dva sata nakon pucnjave gde je uživo vodila razgovor sa učenicom koja je svedočila pucnjavi. Njeno lice nije bilo zamagljeno, a novinarka joj se obraćala imenom, čime je dodatno ugrozila njenu privatnost. Drugi mediji su preneli ovu izjavu, pojačavajući negativne efekte. Prema Pravilniku o zaštiti prava maloletnika koji je donelo Regulatorno telo za elektronske medije „Pružalac medijske usluge je dužan da zaštiti identitet maloletnika, ako postoje indicije da je on učinilac, svedok ili žrtva nasilja, krivičnog dela ili drugog nedozvoljenog ponašanja ili ako je pokušao samoubistvo.” Mediji su intervjuisanjem učenika i njihovih roditelja neposredno nakon pucnjave prekršili i Kodeks novinara Srbije, ali i etičke standarde novinarske profesije. Oni nalažu da dostojanstvo i privatnost žrtava, svedoka i svih pogođenih mora biti prioritet i da im se mora prilaziti sa posebnom profesionalnom pažnjom.

Svi propisi nisu sprečili većinu medija da prenose svaki detalj ovog događaja. Puno ime, slika, medicinski izveštaji i nekoliko izjava koje je okrivljeni trinaestogodišnji napadač dao policajcima i socijalnim radnicima procureli su u javnost za samo nekoliko sati i preplavili mejnstrim medije i društvene mreže poslednjih nekoliko dana. Iako je protivno medijskim propisima i Kodeksu, ovo je uobičajen manir izveštavanja o nasilnim zločinima i onima koji su ih počinili, a često i o samim žrtvama u srpskim medijima, za šta retko odgovaraju.

Institucije i javni funkcioneri takođe nisu zaštitili privatnost svih uključenih, posebno maloletnika. Na posebnoj konferenciji za štampu koju su prenosile skoro sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, načelnik Policijske uprave za grad Beograd, Veselin Milić́, saopštio je puno ime i prezime optuženog maloletnog počinioca i citirao izjavu koju je dao policiji. Takođe je pokazao dokaze iz tekuće istrage, uključujući skicu plana pucnjave u školi i spisak imena učenika i učenica koji su bili mete. Ovo je krajnje neodgovorno i opasno jer je javnost dobila više detalja o pucnjavi nego što je ikada bilo potrebno. Ovaj trend nastavio je i sam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, koji je na svojoj konferenciji za štampu izneo detaljne informacije o optuženom, uključujući gde radi njegov otac i kolika mu je plata, njegovu zdravstvenu dokumentaciju i detalje istrage koja je u toku, a koje ni on kao predsednik ne bi trebalo da poseduje. Nakon toga, mediji su samo nastavili u istom maniru, forsirajući senzacionalistički sadržaj i objavljivajući iznova i iznova informacije koje je trebalo da ostanu zaštićene.

Ovo nije bilo u interesu javnosti, već je samo povećalo postojeće negativne efekte ovog tragičnog događaja. Mediji u Srbiji obavezni su da “štite identitet maloletnika i kada to nije učinio organ javne vlasti ili drugo lice” prema već pomenutom Pravilniku, a isto nalaže i Kodeks novinara Srbije. Kada institucije i mediji dele opsežne detalje o masovnim pucnjavama, to potencijalno može dovesti do imitacije nasilnog ponašanja i širih efekata društvene zaraze nasilničkim ponašanjem.

To smo mogli da vidimo i na delu. Incidenti u školama širom Srbije gde su deca pretila nasiljem i donosila igračke pištolje preplavili su vesti samo dan nakon pucnjave. Veče nakon pucnjave u školi, zemlja se suočila sa još jednim tragičnim događajem – masovnom pucnjavom kod Mladenovca, u kojoj je poginulo osam, a povređeno 13 ljudi. Nesumnjivo je da mediji imaju veliku ulogu u reagovanju na nasilne zločine, a čini se da su u ovom slučaju podbacili. Iako su kritičari odmah upozorili na potencijalne štetne posledice njihovog izveštavanja, čini se da mejnstrim mediji ništa nisu naučili, jer su iste greške ponovili i kada su izveštavali o slučaju u Mladenovcu.

Senzacionalizam u izveštavanju o pucnjavi u školi nije se ogledao samo u seciranju svakog detalja ovog slučaja i svih uključenih u njega, već i u stalnom ponavljanju štetnih poruka i prenošenja stavova raznih sagovornika i sagovornica koji nisu stručnjaci u relevantnim oblastima za ovu temu, već su samo želeli da podele svoje mišljenje o događaju. Uvek je važno da mediji pružaju prostor samo stručnim izvorima, a još važnije je kada govorimo o osetljivim temama poput ove. Tabloidima i drugim mejnstrim medijima kružile su senzacionalističke fraze, kao što su „krvavi pir” i „dete monstrum”. Takvo medijsko izveštavanje je nepotrebno, nije u interesu javnosti i služi samo za klikove i profit. Takođe je izuzetno štetno po žrtve, njihove porodice i celo društvo, jer doprinosi kolektivnoj traumi i podstiče strah.

Kako su pucnjave u školama najčešće u Sjedinjenim Američkim Državama, nekoliko američkih istraživanja bavi se efektima medijskog izveštavanja o ovim zločinima i skoro sva dele iste nalaze. Štetno medijsko izveštavanje može da izazove incidente koji imitiraju zločin, dodatno traumatizuju preživele, njihove porodice i zajednice, stigmatizuju osobe sa mentalnim bolestima i negativno utiču na one koji se bore sa mentalnim zdravljem.

Društvene mreže takođe su obilovale senzacionalističkim sadržajem o pucnjavi, a deca i mladi ostavljali su i neprimerene komentare gde zbijaju šale i opravdavaju pucnjavu u školi, a pojavio se i tiktok video u kome deca oponašaju pucnjavu. Ovo je bio još jedan razlog za zabrinutost u javnosti, praćen osudom i nerazumevanjem. Psihološkinja Ivana Jakšić je u intervjuu za Buka magazin objasnila ovakvo ponašanje rekavši da deca „usled nemogućnosti da se nose sa negativnim emocijama i strahovima koje je u njima događaj izazvao, ka okolini pokazuju ponašanje koje je u suprotnosti sa onim što zaista osećaju. Oni neće biti osetljivi, tužni, uplašeni i nemoćni, već će se pretnji smejati u lice, zbijati šale i praviti podvale.”. Ona je dodala da je deci potrebno razumevanje i podrška, a ne osuda.

„Takva ponašanja, poput objavljivanja spiska u jednoj beogradskoj školi, treba tretirati kao ozbiljnu pretnju, ali pre svega kao poziv u pomoć deteta koje pati. Upravo zato je razgovor sa decom o tragičnim događajima koji su obeležili prethodne dane neophodan, kako bi se utvrdilo njihovo razumevanje događaja i motivi za različite reakcije, na osnovu čega se razumevanje koriguje, podstiče empatija i podučavaju adekvatne i svrsishodne reakcije.”

Odeljenje za psihologiju sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu nedavno je objavilo Psihološke smernice za medijsko izveštavanje nakon kriznih događaja u kojima se govori o štetnim posledicama neodgovornog izveštavanja pogotovo za decu i mlade, rekavši da može “uneti dodatnu zbunjenost, osećanje besa, nepoverenja i nepravde, kao i osećaj da ih šira zajednica ne razume, što može imati ozbiljne psihološke posledice i usporiti proces oporavka”. Ovaj dokument takođe navodi rizike i pruža korisne smernice za odgovorno izveštavanje.

Kako mediji imaju veliki uticaj na društvo, pogotovo kada izveštavaju o nasilnim zločinima kao što su masovne pucnjave, neophodno je da javnost obaveštavaju na odgovoran, etički i profesionalan način. Oni treba da pruže samo ključne, proverene informacije, uzdržavajući se od senzacionalizma i prioritizujući privatnost i dostojanstvo žrtava, svedoka, njihovih porodica i svih pogođenih. Korisno medijsko izveštavanje može imati značajan pozitivan efekat u obrazovanju javnosti i pružanju utehe žrtvama i zajednici. Nakon što ostave dovoljno prostora društvu da procesuira ovaj tragični događaj, uloga medija je da pokrenu važne teme kao što su prevencija nasilja, mentalno zdravlje i regulisanje posedovanja i upotrebe oružja, kao i da pozovu institucije na odgovornost.

Tekst je nastao u okviru regionalnog programa Mreža za izveštavanje o različitosti 2.0 (Reporting Diversity Network 2.0).