Šampanjac, laži i video trake
Piše: Biljana Srbljanović
U najkraćem: teniseri su, slaveći, pevali pesmu Kosovu i koračnicu “Marš na Drinu”, susedi su nam se uvredili jer su pesme nabijene političkim značenjem koje ih, s pravom, vredja, teniseri su poručili da u stvari nisu tako mislili, oni samo vole muziku, bilo koju muziku, navijači su onda krenuli da napadaju i vredjaju svakog ko ima nešto protiv izbora baš ovih “bilo kojih” pesama, u priču se onda utrpao verovatno najljigaviji srpski političar ikada – Vuk Jeremić – da iskoristi i ovu priliku da nas podseti na svog minornog sebe i da se još jednom okeša o Novaka Djokovića, pričom kako je onomad doveo onaj kič hor amatera da mu, u UN-u, na uvce izvode baš Biničkog, dok on histerično u transu aplaudira, tako da je Ban Ki Mun morao da se ogradjuje od svega i stvar je presekao Srdjan Djoković, izašao na televiziju i pošteno rekao – jeste, moj sin jeste nacionalista, pa šta onda?
Pa ništa, to znamo svi. Zato ga, uostalom, onih 99.9 posto navijača (što nema ni za jednu strunu reketa) i voli.
Problem je zato što se laže. Problem je kad odabereš da pevaš koračnicu, koja je već sama po sebi i po muzičkom žanru kome pripada – ratnička pesma, pa tvrdiš da nemaš veze sa tim značenjem, samo ti se svidja ritam, svidja ti se melodija kao takva, e u tome je problem. Problem je i kad se snimaš kako urlaš da ti niko neće uzeti Kosovo, pa posle kažeš – ne bavim se politikom, ne zanima me, pa nisi pevao Svilen konac ili Željka Joksa, pa da kažeš – nemam ja političku poruku, eto i u tome je problem. Problem je i kad, na primer, kad pevaš “ko da mi otme iz moje duše Kosovooooo” ne vidiš da u tom zagonetnom, glavolomnom stihu, ima neka tajna poruka koja opkoračuje, evo, šta znam, jedan geografski pojam, jednu političku akciju, jednu najavu otpora i kompletan ideološki ton, eto u tome je problem. Ili u tome što se, svi zajedno, kao publika, pravimo da ne znamo da su sa tenkova koji su ubili Vukovar, svako jutro opsade, a sa razglasa, stanovnicima (koji su posle pobijeni na Ovčari), puštani da trešte taktovi Biničkog, ali ne zbog lepote muzičke kompozicije, nego zbog političkog značenja numere i kad se pravimo da nismo videli snimke oklopnih vozila koja ruše grad, dok im svira baš ovaj marš, preko kojih nepoznati ratni vodja komanduje bukvalno ovih rečima: “Hrabro, hrabro junačine. Zadajmo im poslednji udarac. Ne misle da se predaju, treba im pokazati svu snagu i moć koju ste i do sada pokazivali. Samo hrabro, slomljeni su definitivno” i problem je kad lažemo da nije istina da nam se pesma baš zbog toga koje političko značenje nosi – zapravo svidja.
Znam da će na sve ovo velika većina vas da se ostrvi na mene. Biću opet nekoliko dana kurva i narkomanka, ništa novo i nije strašno, nije me strah da se borim s tim. Oni razumniji će reći – ajde, bre, šta ti smeta pesma. Smeta mi pesma, jer pesma sama po sebi nije ništa, ali kad ima značenje, kontekst i pre svega nameru s kojom se izvodi, onda ona postaje nešto. Namera pevanja “Marša na Drinu” je da se peva ratnička pesma o srbovanju, hajde da prestanemo da se lažemo.
Jer, da završim sa spiskom svih naših problema, mislim da je baš to najveći: problem je u tome što se uporno i neprestano lažemo.
Mi volimo da ratujemo, a da se onda pravimo žrtve, a lažemo da nije tako. Mi lažemo da pevamo “Marš na Drinu” jer smo poštovatelji prvog svetskog rata i jer cenimo specifičnu muzičku kompoziciju, mi lažemo da jednim izrazito političkim sadržajem i kontekstom nemamo nameru da damo neki politički sadržaj i kontekst. Jedino što ne lažemo je da ne verujemo u jednu od najglupljih srpskih dogmi – da smo narod što dobija u ratu a gubi u miru. I što je još gore, ne stidimo se te sramote. Tako smo uspeli i ovu pobedu, makar i na teniskom bojnom polju, pretvorimo u svoj gubitak. Uz šampanjac, laži i video trake.
Tekst prenet iz dnevnog lista Blic.
