Nepoštovanje školstva i nepoštovanje mrtvih
Škola Robb u mestu Uvalde, u Teksasu, prošle godine, posle ubistva učenika takođe je srušena.
Praksa rušenja škola posle masovnih ubistava dobro je obrađena u literaturi. Ona prestavlja potrebu za ritualima pročišćenja od zla, kako to navodi profesor antropologije iz Kontektikata, u kome je srušena škola Robb, Dimitris Xygalatas. Takvi odgovori društva na zločin istovremeno simbolički određuju društvo prema destrukciji, ubistvu nevinih, i zlu, i, kako kaže Xygalatas, „simbolički govore našoj psihi na načine na koje racionalno delovanje nikad ne bi moglo govoriti našem intelektu“.
Odnos prema zgradi u kojoj se desio zločin i prema nastavnom procesu u toj zgradi isti je kao odnos prema zločinu. Kao što, intuitivno i emotivno, nastojimo da izbegavamo mesto traume, jer ono je istovremeno okidač retraumatizacije, ali još važnije i estetski, simbolički, vrednosni referent zločina, tako pristojnost nalaže da škola u kojoj se dogodio strašan zločin prema nemoćnima i ranjivima više ne bude škola. To je smisao rituala pročišćenja koji se u Americi ogleda u rušenju takvih škola.
Masovno ubistvo u jedinoj srpskoj školi u kojoj se tako nešto dogodilo, međutim, iznelo je ono najgore iz ljudi. Umesto pijeteta prema mrtvima, umesto ljudskog, primerenog odnosa prema moralu, prema vrednosti ljudskog, a pogotovo dečjeg, života, pokazalo se da uopšte nema odnosa prema simbolu zločina. Velikom broju ljudi uopšte nije bio problem da se njihova deca igraju i trčkaraju na mestu na kome je, svega nedelju dana ranije, prosuta nevina krv.
Ta činjenica je osnov svih naših problema. Činjenica da na mestu tragedije, koje pristojne nacije ruše, može da se odvija cika i vriska dece, a da se dva sprata iznad konkretnog mesta na kome je 10 nevinih duša napustilo ovaj svet može odvijati urlanje i sukob oko namene zgrade, i to takav sukob koji zahteva intervenciju policije.
Društvo u kome nema estetskog odnosa prema žrtvama i simbolici zločina, dok istovremeno poziva na „metak u čelo“ trinaestogodišnjem izvršiocu, jednostavno nije društvo. To je gomila. Kako nedavno reče jedna psihoterapeutkinja na televiziji, to je prosto „grupa“. Razlika između grupe i zajednice, između gomile i društva, veoma je velika.
Jedno je, naravno, tražiti kaznu za izvršioca najgoreg zločina u istoriji srpskog školstva, pa čak i ne miriti se sa tim da, po zakonu, on ne može biti kažnjen zbog svojih mladih godina. Međutim, takav stav je u integrisanoj zajednici održiv jedino uporedo sa odgovarajućim poštovanjem prema mrtvima i „stavljanju u zagrade“, kako bi to filozof Huserl rekao, sopstvenih interesa, i to onih najprizemnijih, najprostijih, poput blizine škole, ili čak primitivnog dičenja svojim „Ribnikarstvom“ i ribnikarstvom svoje dece. Pokazalo se „koliko košta“ i koliko vredi to „Ribnikarstvo“.
Zbog posledica događaja u toj školi 200 000 ljudi je na ulicama Beograda. No, u „grupi“, ta činjenica je daleko od neposredne svesti o blizini mesta zločina koje se može iskoristiti za „obrazovanje“. Pitam se šta to govori o našem odnosu prema našoj deci. Koliko u našoj „grupi“, a ne zajednici, postoji zaista ljubavi prema deci. Jer, ne zaboravimo, ovo nije prvi zločin prema deci. Već decenijama se dešavaju zločini u poveravanju dece, u raspolaganju decom od strane socijalnih službi i sudova, kojih su mediji puni, i koji su doveli do mnogo više smrti dece nego ova tragedija u školi, a ova grupa, koja nije zajednica, na to je ćutala. I dalje ćuti.
Umesto pročišćenja, na tragovima nevine krvi nastavlja se „business as usual“.
U skladu sa ovom civilizacijskom zadrškom koja se pokazala bar u jednom delu direktno uključenog srpskog društva, donet je zaključak kojim se, umesto principijelnog postupka poput onog u Americi, ili bar pretvaranja škole „Ribnikar“ u spomenik žrtvama, odlučuje da se škola vrati svojoj nameni, dakle da se u njoj nastavi nastava i život kao da se ništa nije dogodilo, a da se u toku „rekonstrukcije“, usput, napravi i neki „memorijal“, kako bi se obeležilo mesto stradanja.
Drugim rečima, nakon promene stolarije i vodoinstalacija, i možda ponekog građevinskog zahvata, predviđen je povratak prvačića u školu koja je zahvaćena zlom zločina, koja je simbol najveće srpske dečje tragedije novijeg doba.
Valja očekivati da ni jedan normalan i pristojan čovek neće svoje dete upisati u prvi razred u tu školu posle svega što se desilo, ali je neverovatno da nije doneta odluka bar da se od septembra ne upisuju prvaci, bar da se toliko oda pošta mrtvima, i da se malo zastane pred prekinutim detinjstvom 8 devojčica i jednog dečaka, i prekinutim životom jednog dobrog, hrabrog čoveka koji ih je čuvao.
Umesto toga, skraćena je školska godina za sve škole u Srbiji, čime se remeti obrazovanje svoj deci u zemlji, dok je na samom mestu zločina omogućeno skrnavljenje uspomene na postradalu decu i njihovog čuvara. U zgradi koja nosi energiju zločina, najvećeg zla, predviđeno je da se nastavi ples mladosti na krvi pobijenih drugova.
Takav ples na mestu zločina ne može biti optimističan i zdrav. To je satanski ples bezosećajnosti i nemara prma suštinskim vrednostima.
On ne može biti obrazovanje, a pogotovo ne vaspitanje.
Prof. Aleksandar Fatić
Institut za praktičnu humanistiku
Fellow, APPA