Mučenje pritvorenika

12. Septembar 2021.
U petak, u sunčano popodne, Miroslav Aleksić (67) je iznenada izašao iz Centralnog zatvora i skupim kolima pošao svojoj kući.
biljana-srbljanovic
Biljana Srbljanović. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Biljana Srbljanović

Ovaj privatni preduzetnik i vlasnik firme za produkciju audio-vizuelnog i TV programa, podsetiću, optužen je za teška dugogodišnja krivična dela silovanja i polnog uznemiravanja devojčica i devojaka-polaznica njegove neakreditovane privatne takozvane škole glume, a u pritvoru se nalazio jer su bila ispunjena sva tri za to zakonom propisana uslova. Aleksić je, naime, do hapšenja aktivno vodio seanse sa decom-polaznicima takozvane škole i time bio u prilici da eventualno ponovi krivična dela, javnost je zatim (s pravom) bila veoma uznemirena, zbog posebno podmukle prirode zločina, i na kraju, do pritvora je imao direktan kontakt sa mogućim svedocima, kao i sa oštećenim licima, te je time nesmetano mogao da utiče na svedočenje.

Koji od ovih uslova za zadržavanje u pritvoru je prestao da postoji (a moralo bi da nestanu sva tri), da taj čovek ode kući, nije pojašnjeno.

Predsedavajući Apelacionog veća koje je donelo ovu odluku, nije se oglasio i javnost ne zna ko je u pitanju. Ipak, sudija kome je tek nedavno dodeljen ovaj slučaj je Zoran Božović, za koga mediji kažu da je bio smenjivan, potpuno se povukao iz pravosudja zbog istraga i navodnih afera sa nestancima desetaka aktivnih predmeta, zbog kojih su optuženi onda bivali oslobadjani. Ovaj sudija nije (još) oslobodio Aleksića, ali čitajući o njemu, upalo mi je u oči i to da je, jednom prilikom nekog drugog silovatelja Zarubicu, pustio na uslovnu slobodu, i taj je, isto kao sada Aleksić, otišao kući. Pomenuti silovatelj je onda, eto iznenadjenja, ponovo silovao i to ne jednom, a usput počinio i druga teška krivična dela, pa je, pošto je dakle predmet nestao, drugi sudija nakon godina razvlačenja, jedva uspeo da ga konačno osudi, i to na zasluženih 20 godina zatvora. Možda sam naivna, ali misllim da onaj ko iza sebe ima ovakvu grešku u proceni, nije najbolji izbor da dobro sudi ovaj predmet.

Samo puštanje Aleksića nije samo simbolički loše, ono je i u bukvalnom smislu neopisivo nepravedno. Da pojasnim, Aleksić sada može lepo, a brojnim mehanizmima, da usporava sudjenje gotovo unedogled. U medjuvremenu, u prilici je da odabere da boravi ili u svom stanu na Vračaru, gde će imati pravo da izlazi do lekara, advokata, kao i u potpuno slobodnu šetnju svakog dana po sat vremena, a svojim elitnim delom grada. Ili još bolje, može da izabere da boravi na svom luksuznom imanju izvan grada, koristi blagodeti punog konfora u prostranoj kući sa privatnim bazenom u kom će moći da se kupa, da se šeta kroz svoj voćnjak i režira svoju javnu odbranu iz takve idile, a da, ako jednog dana sudjenje i bude okončano, u odsluženu kaznu uračuna svaki taj dan baš kao da ih je odslužio u zatvoru. Drugim rečima, on će svoju eventualnu kaznu unapred odslužiti na praktičnoj slobodi, živeći u luksuzu stečenom putem pomenutog privatnog preduzeća, sa tako romantičnim nazivom – Stvar srca.

U medjuvremenu, njegov advokat nudi javnosti moguće razloge za Aleksićev izlazak iz pritvora. On redja razne nepovezane i  nepotvrdjene dijagnoze, poslednje što je ustvrdio na nacionalnoj TV, je da je “Mika mnogo smršao” i da “ima šećer”. Bolest ne bira, slažemo se, ali i zatvor ima doktora. Ipak, Aleksićev advokat gotovo da tvrdi da je njegov klijent  praktićno bio žrtva torure i nehumanih uslova tamo, te da je bio u smrtnoj opasnosti jer mu nije bila pružena medicinska pomoć. Zato je, kaže advokat “Mika bio primoran da se izgladnjuje”, zbog neadekvatne ishrane u CZ-u. Drugim rečima, Aleksić je pušten kući jer mu u zatvoru ne odgovara jelovnik. Ja da sam on, ja bih to terala do Strazbura. To bi mi dosta odužio period do pravosnažnosti presude, a svaki dan kod kuće bi mi se brojao u odsluženu kaznu. Da nisam Aleksić, nego vlast, ja bih isterala optužbe za eventualno izgladnjivanje, medicinsko zanemarivanje i nepružanje lekarske pomoći štićenicima kaznenih ustanova, do kraja. Ako bi se to uspostavilo kao tačno, neko bi ozbiljno morao da odgovara. A ako bi se ispostavilo da je obična laž, da je strategija odbrane Aleksića, koja podriva poverenje u pravosudje i celokupan sistem, onda bih lažova glavačke vratila u zatvor, da ishod sudjenja ipak strpljivo sačeka tamo gde mu je i mesto. Pa da se ženi žali na jelo dana.

Share