Monika u zemlji čuda
Piše: Dubravka Stojanović, Peščanik
Slučaj Monike Karimović je slučaj državnih organa Srbije. Potera je trajala celih devet dana. Pored policije, uključila se i vojska. „Snage“ su se iz dana u dan gomilale. Država je baš htela da se pokaže kao moćna, jaka, odlučna i efikasna. Ali, vrlo brzo postalo je jasno da je nemoćna, slaba, nekompetentna, neefikasna, nesposobna. Ne samo zbog toga što je toliko vremena izgubljeno dok je osumnjičeni mučio dete. I ne samo zbog toga što su Moniku na kraju slučajno pronašli neki građani, a ne vojska i policija. Nego, na prvom mestu, zato što je devojčica na kraju pronađena u rodnom selu mučiteljeve majke. Dakle, uprkos tome što su od prvog dana u javnost curile informacije psihijatrijskih veštačenja iz prethodnih suđenja Ninoslavu Jovanoviću, udruženim snagama svih državnih organa nije palo na pamet da ga potraže u rodnom selu njegove majke! Pa toga bi se setio svaki prosečni gledalac Fox Crimea! Zato je cela potera izgledala kao masovno glavinjanje, bez plana i cilja. Slučaj Srbija.
Slučaj Monike Karimanović je slučaj srpskih medija. Ne samo što niko nije poštovao novinarski kodeks i minimum obzira prema žrtvi, nego nije poštovano ni mere uzdržavanja od senzacionalizma preporučene u sličnim krizama, kad su ugroženi ljudski životi. Posebno kad je ugrožen život deteta. Iako je poznato da kidnaperi prate medije i tako znaju kako napreduje istraga i kuda se kreće potera, mediji su se svesrdno utrkivali da zlikovaca o svemu detaljno izveste, produžavajući agoniju žrve. Agoniju deteta. Čak i tobožnji ozbiljni mediji nisu bili spremni da propuste priliku da malo povećaju tiraž da bi pomogli istrazi i odmogli zločincu. Zemlja čuda, zemlja afera i velikih strasti još je jednom poklekla pred sopstvenom sladostrasnom voajerskom potrebom za uzbuđenjem. Žrtvujući žrtvu.
Slučaj Monike Karimanović je slučaj nevladinog sektora u Srbiji. Jer, nevladin sektor je ostao nem. Po običaju. Gde su bile nevladine organizacije specijalizovane za ljudska prava, posebno za pitanja sankcionisanja krivičnih dela? Glavni govornik koji je tumačio slučaj ponovo je bio Igor Jurić. Razumem užas kroz koji je taj čovek prošao, ali u društvu koje bi trebalo da se bori za svoje pravno upristojavanje i podizanje svesti o vladavini prava, jedan građanin, pa makar bio i otac tragične žrtve, ne sme biti jedini tumač ovakvih situacija. Radi se o veoma značajnim pravnim, ali i društvenim, vrednosnim pitanjima koja su pokrenuta povodom nedavnih promena krivičnog zakonika i uvođenja doživotnog zatvora. To su prilike koje nevladin sektor specijalizovan za ta pitanja treba da iskoristi da bi tumačio, objašnjavao, obučavao društvo da upoznaje pravne standarde, da nas nauči da suština krivičnih sankcija nije osveta. NVO sektor koji bi trebalo da se bavi tim pitanjima još je jednom dokazao da ne postoji kao korektiv društva i države, da ne služi sopstvenoj svrsi, da ne radi ni minimum svog posla štiteći građane i žrtve onda kada sistem zakaže. Ništa. Tajac.
Zbog toga je ovaj slučaj zastrašujući. Mogli smo dok je agonija trajala da se suočimo sa kolapsom države i društva. Da jasno vidimo i osetimo njihovu potpunu nemoć, jer nema ničeg i nikog ko bi zaista zaštitio pojedinca. Jedina nada ostaje srećna sučajnost. A jadno je društvo čija se nada na to svodi.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
