Marko Milanović – Podaničko izazivanje panike

Autor: Marko Milanović, redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Redingu, Izvor: Peščanik

Dan posle protesta održanog 15. marta, predsednik Vučić zahtevao je od tužilaštva da reaguje na navodne „notorne laži“ o korišćenju zvučnog topa tokom protesta, rekavši kako neko „mora krivičnopravno da odgovara za širenje takvih brutalnih dezinformacija pokušavajući da obmane celokupnu javnost, unese nemir i nastavi sa izazivanjem nereda na teritoriji Srbije“. Sve je to nenadležni predsednik izrekao tokom sednice Vlade, već uobičajeno delajući izvan svojih ustavnih ovlašćenja. Identičan zahtev uputila je i ministarka pravde. Istog dana, bez sumnje postupajući po ovom predsedničkom nalogu, Više javno tužilaštvo u Beogradu naložilo je Prvom osnovnom javnom tužilaštvu da formira predmet i naloži identifikovanje lica koja su neistinite informacije širila u javnosti. Nalog je navodno dat zbog postojanja osnova sumnje da je na ovaj način izvršeno krivično delo izazivanje panike i nereda iz člana 343 Krivičnog zakonika (KZ).

Dok pišem ovaj tekst, popodne u subotu 5. aprila, saznajemo da je glavni javni tužilac Višeg javnog tužilaštva u Beogradu, Nenad Stefanović, 26. marta izdao tzv. obavezno uputstvo Borisu Majlatu, Posebnom javnom tužiocu za visokotehnološki kriminal. Tim uputstvom Stefanović je Majlatu naložio da „bez odlaganja procesuira i privede dežurnom javnom tužiocu“ Zdravka Ponoša, opozicionog političkog lidera i narodnog poslanika, zbog njegove objave na društvenoj mreži X o korišćenju zvučnog topa, čime je navodno izvršeno krivično delo iz člana 343 KZ. Tužilac Majlat odbio je da po tom uputstvu postupi, te je na njega izjavio prigovor Visokom savetu tužilaštva. Komisija Visokog saveta taj je prigovor usvojila 2. aprila i Stefanovićevo uputstvo ukinula, odlučivši da on nije nadređeni tužilac koji tužiocu Majlatu može davati bilo kakva obavezna uputstva.

Dobro je – štaviše i ohrabrujuće – da je komisija Visokog saveta tako postupila. Ali, njeno obrazloženje utemeljeno je na formalnim razmatranjima hijerarhijske organizacije tužilaštva. Ono je mnogo manje bitno od suštine stvari: da je tužilac Stefanović, pod očiglednim uticajem vlasti, pokušao da krivično goni jednog opozicionog političara zbog navodnog izvršenja krivičnog dela izazivanja panike širenjem lažnih vesti.

Kako ću u ovom tekstu objasniti, nijedan iole razuman pravnik ne može tvrditi da je do izvršenja ovog krivičnog dela došlo. „Procesuiranje“ i „privođenje“ bilo koga po tom osnovu predstavlja očigledan pokušaj politički motivisanog zastrašivanja javnosti, te zloupotrebu tužilačke funkcije zbog koje bi Stefanović – da je ovo demokratska zemlja – tu funkciju morao da napusti. Stefanovićevo nedostojno uputstvo zapravo predstavlja najgrublje kršenje Ustavom i međunarodnim pravom zagarantovane slobode govora. Ono bi bilo jednako nedostojno, neosnovano i protivustavno i da ga je umesto Stefanovića donela slabo vidljiva Zagorka Dolovac, koja Majlatu jeste nadređeni tužilac.

Treba reći i da je vrlo moguće da Ponoš nije bio jedina meta jednog ovakvog Stefanovićevog uputstva, te da je krug njegovih potencijalnih žrtava možda i veći. (Božo Prelević je izjavio kako je i on bio moguća meta progona, ali za sada o njegovom slučaju nismo videli sličnu dokumentaciju kao u Ponoševom.)

Šta tačno kaže taj član 343 KZ? Citiraću ga u celosti:

„(1) Ko iznošenjem ili pronošenjem lažnih vesti ili tvrđenja izazove paniku, ili teže narušavanje javnog reda ili mira ili osujeti ili značajnije omete sprovođenje odluka i mera državnih organa ili organizacija koje vrše javna ovlašćenja,

kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine i novčanom kaznom.

(2) Ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno putem sredstava javnog informisanja ili sličnih sredstava ili na javnom skupu,

učinilac će se kazniti zatvorom od šest meseci do pet godina.“

Ponavljam, nijedan javni tužilac, delajući razumno i u dobroj veri, ne bi mogao da zaključi da postoji sumnja da je ovo delo izvršeno time što političari, novinari, nevladini aktivisti ili obični građani, na društvenim mrežama ili na drugi način, govore o tome da je na protestu 15. marta upotrebljeno nepoznato oružje. Za to postoje dva razloga.

Prvo, da bi ovo krivično delo postojalo, neko lice bi moralo da iznosi lažne vesti ili tvrđenja, i to bi moralo činiti sa umišljajem. Lažna vest može postojati samo ako relevantno tvrđenje objektivno nije tačno, te je lice koje je tu laž iznosilo bilo svesno da to tvrđenje nije tačno.

Tvrditi da je nekakvo oružje iskorišćeno 15. marta nije laž. Postoje brojni dokazi, uključujući video materijal i iskaze stotina učesnika protesta, koji ukazuju na to da je nekakvo oružje ili sredstvo zaista upotrebljeno, od za sada nepoznatih lica. Takođe, ako neko iskreno veruje da je do korišćenja takvog sredstva došlo tu ne možemo govoriti o laži, jer takvo lice ne postupa sa umišljajem u pogledu (ne)tačnosti svog tvrđenja. Drugim rečima, ne postoji nijedna indicija da je Zdravko Ponoš, ili bilo ko drugi ko je kritički govorio o upotrebi nekog sredstva na protestu, o tome namerno lagao, a bez takve namere lažna vest ili tvrđenje ne može postojati.

Drugo, delo iz člana 343 KZ može biti učinjeno samo ako nastupi neka od posledica koje su tom odredbom zabranjene. Samo iznošenje lažnih vesti, učinjeno sa umišljajem, nije krivično delo. Ono to postaje ako lažne vesti prouzrokuju paniku, teže narušavanju javnog reda i mira, ili osujećivanju odluka i mera državnih organa.

Na stranu to što ovi pojmovi zakonom nisu dovoljno precizno definisani, nijedna takva posledica ovde nije nastupila. Čak i da je Ponoš lagao (a nije), on time nije izazvao paniku ili nerede. Javnost Srbije opravdano je besna zbog navodnog korišćenja zvučnog topa ili drugog sredstva, ali nije zbog toga uspaničena. Do panike je došlo na samom skupu, kada je to sredstvo upotrebljeno. Ta panika je mogla dovesti do brojnih smrti ili povreda u stampedu okupljenih građana, a to je samo pukom srećom izbegnuto. Posle samog događaja, građani samo zahtevaju istinu. Oni ne narušavaju javni red i mir, već nastavljaju da protestuju, širom svoje zemlje, mirno i dostojanstveno.

Panika, drugim rečima, postoji samo u umu tužioca Stefanovića i njegovih političkih nalogodavaca. Panika se možda širi i među drugim podanicima Vučićevog režima, ali ona nije uzrokovana „lažnim vestima“, već istinom.

Jasno je, dakle, da se u Stefanovićevom abortiranom pokušaju krivičnog progona zapravo radi o političkoj zloupotrebi, o korišćenju državnog aparata prinude protiv neistomišljenika radi gušenja njihove slobode izražavanja. Po tome Vučićev režim samo sledi slične primere iz drugih autokratskih sistema, koji redovno koriste nebulozno formulisana krivična dela koja zabranjuju širenje lažnih vesti da bi progonili novinare ili političke protivnike (vidi više M. Milanović i P. Webb, „False Speech“ u Amal Clooney i David Neuberger (ur.), Freedom of Speech in International Law (Oxford University Press, 2024.)

To je jasno i iz činjenice da je Stefanovićevo protivustavno i protivzakonito uputstvo tužiocu Majlatu bilo izdato 26. marta, deset dana posle protesta. Tada je već bilo evidentno da se državnim organima koji su izričito negirali da uopšte poseduju nekakvo zvučno oružje ne može verovati, jer je javnosti predočeno ne samo da oni neka takva sredstva poseduju, već i da je barem jedno bilo montirano na vozilo Žandarmerije parkirano kod Narodne skupštine. (Tužiocu Stefanoviću naravno nije palo na pamet da zbog širenja lažnih vesti „procesuira“ ili „privodi“ državne zvaničnike koji su se, da citiram ministra Dačića, „nespretno“ izražavali o nepostojanju zvučnog oružja).

Da zaključim: mi i dalje ne znamo šta se tačno desilo na protestu 15. marta. Mi ne znamo da li je tada korišćeno neko zvučno ili drugačije oružje ili sredstvo, mada opravdano sumnjamo da neko sredstvo jeste upotrebljeno. Mi to ne znamo iz jednog razloga: jer institucije koje o tome treba da sprovedu nezavisnu i temeljnu istragu očigledno delaju pod političkim pritiskom i uticajem. Najbolji primer takvog uticaja upravo je delovanje tužioca Stefanovića, koji podanički postupa po predsedničkim nalozima i „upućuje“ svoje kolege da krivično gone opozicione lidere – a možda i druge građane – zbog izazivanja nepostojeće panike nepostojećim lažnim vestima.

Pred svakim tužiocem i sudijom u ovoj zemlji sada je moralna odluka: da li žele da budu režimske sluge i podanici ili nezavisni zaštitnici građanskih sloboda i vladavine prava? Da li žele da budu stefanovići – tužioci-ćaci – ili da svoj posao obavljaju časno i pošteno? Ja se nadam da će većina njih slediti primere svojih kolega, poput tužilaca u komisiji Visokog saveta ili tužioca Majlata, i da će naći neki svoj minimum hrabrosti. Videćemo.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.