Lapot pod Alpima

Piše: Svetlana Slapšak

Postupak je bio jednostavan: teži bolesnici sa drugim teškoćama i novim virusom puštani su bez medicinske nege i premeštanja u bolnicu da umru u staračkim domovima. Osoblje staračkih domova, smanjeno zbog oboljenja ili karantina, po pravilu nije medicinsko, svaki dom ima ili nema po jednog lekara, koji može obilaziti dom u intervalima sa drugog mesta. Mnogi zaposleni u domovima su se anonimno obraćali javnosti, neki su i protestvovali. Predsednik republike Pahor pozirao je pred staračkim domovima i slao poljupce, dok su ga oni koliko-toliko pokretni pozdravljali sa prozora i balkona. Dugo vremena ministar za zdravlje i njegovi nisu hteli da daju podatke o tome koliko je starih ljudi pomrlo po domovima.

Afera je pukla kad je Mladina 15.5. objavila preporuku ministarstva o trijaži bolesnih i o kriterijumima po kojima se odlučivalo ko ima da umre. U međuvremenu su stizale tragične vesti iz Italije, o tome da se lekari moraju odlučiti kojim pacijentima će dati ventilatore, a kojima ne, u nestašici aparata i bolničkih kapaciteta. U Sloveniji je bilo dovoljno bolničkih mesta i aparata, odluka je hladno bila doneta u tišini, na prvom koraku. Informacije koje su dolazile iz staračkih domova bile su tačne. Dokument, odnosno naredba izgleda da je postojala i ranije: znalo se kojim bolesnicima se neće omogućiti lečenje u bolnici, nego će biti prepušteni svojoj sudbini u domu. Zločin je i u tome što se to nije promenilo za vreme epidemije…

Nekoliko godina postojao je u Ljubljani hospic, ustanova u kojoj se za goleme pare moglo umreti koliko-toliko negovano. Hospic je ukinut, izgleda da nije bilo dovoljno bogatih umirućih. Debata o eutanaziji, koja je postala aktualna kada je poznati istoričar u staračkom domu pokušao samoubistvo jer mu nisu dali mogućnost eutanazije, danas se valja među „zaštitnicima života“. No, u vanrednoj situaciji ministarstvo za zdravlje ponudilo je idealno rešenje.

A u spoljnom svetu, Janšina vlada je za dva meseca uspela da smunđa dvesta miliona u aferama sa nabavkama medicinske opreme, da pokrene ukidanje javne televizije (peticija za neplaćanje pretplate) i da kadrovski ruši javnu televiziju iznutra: kada je osvoji, naravno da će svojima objasniti kako se „naša“ televizija ipak mora plaćati. Da bi svojim vernicima to objasnio, Janša je napisao i esej o ratu sa medijima, u kojem razvlači neobično originalnu šalu o žabi koja se polako kuva a to ne primećuje. Parlament je navrat-nanos doneo amandman kojim se praktično onemogućavaju NVO da intervenišu u slučajevima sumnje da se događa nešto opasno po okolinu. Ministar za spoljne poslove je evropskom savetu prvo poslao depešu u kojoj opisuje slovenačke medije kao kontinuirano komunističke od 80-ih godina prošlog veka pa do danas, i zatim opis stanja sudstva u Sloveniji, gde je važan deo optužbi da neke sudije u slobodno vreme nose crvene majice i crvene zvezde, obaška. Janša je razdelio velike pare poslodavcima i neku siću nezaposlenima, samostalnim i penzionerima. Para je očito nestalo, zato je 14.5. proglašen kraj epidemije. Ako hoćemo da povučemo neke paralele između Vučića i Janše, evo Janšine scene u parlamentu 13.5, kada je pokazao fotografije sa demonstracija i neke sa protesta televizijskih radnika, stare nekoliko godina, sa transparentima „Smrt janšizmu“, i zahtevao delovanje sudstva, policije i šire, jer mu se preti smrću. Dao je i primer iz Srbije – miting na Ušću iz 1989, i to da je prva žrtva bio Ivan Stambolić (ubijen 11 godina docnije). A na portalu njegove televizije objavljen je članak sa naslovom „Ako se desi atentat na Janšu, nastaće građanski rat“. Sve od eseja pa nadalje desilo se u dva dana. Poređenje Janše i Vučića bilo bi u tome što Janša javnost kuva u ekspres-loncu, a Vučić je dugo krčka.

Ovo pišem pred ponoć, u petak 15.5. Demonstrativna vožnja biciklima, trotinetima i peške završena je, to je bio treći petak. Dan je bio hladan i kišovit, što za stanovnike ove zemlje nikada nije bio problem. Učestvovalo je između 15 i 20 hiljada ljudi. Po prvi put smo pred parlamentom videli vojni kamion, vodeni top, a bilo je i mnogo pregrada, što je demonstracije proširilo po centru. Na početku vožnje policajci su na trgu ispred parlamenta dobili cveće. Od bogatog video materijala dajem samo prikladno prevedenu nežnu pesmicu „Devet miliona bicikala“.

Jedna mlada učesnica demonstracija poverila mi je da vozi za svoju baku, koju je uspela da čuje telefonom pre nego što je umrla u staračkom domu.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.