KUĆA – POS’O = KUĆA

Piše: Branimir Brkljač

Istina, nije on potpuno isključio „rad od kuće”, ali je precizirao da oni koji hoće da rade na daljinu moraju da provedu minimum 40 sati nedeljno u kancelarijama. Pa vi sada digitron u ruke i izračunajte u čemu je razlika. I za svaki slučaj je dodao da će se za sve one koji to ne budu poštovali smatrati da su dali otkaz.

Iznenađenje povodom ove vesti je bilo tim veće što je ona došla u vreme kada sve veći broj firmi prelazi na hibridni način rada. Neke od globalnih firmi su otišle i korak dalje – na primer, Airbnb, a onda i Twitter, koji u potpunosti ukidaju rad u kancelarijama.

Bilo kako bilo, činjenica je da rad od kuće (work from home), ili preciznije rad od svugde (work from anywhere) u mnogim poslovima postaje novi standard rada. Taj trend je postojao i ranije, ali je do epidemije korone bio marginalan. U koroni je eksplodirao. Neke od kompanija čak i finansijski stimulišu svoje zaposlene da se odsele iz gradova u kojima su do sada živeli i radili, argumentujući to time da će za istu ili manju platu, što im sve češće i nude, živeti bolje.

Ko je sad tu u pravu? Sve više je debata na tu temu, a u skladu sa vremenom u kom živimo, od učesnika se traži da se opredele za koju su opciju. Ako mene pitate, moj odgovor je – ne slažem se sa pitanjem. Dilema „rad iz kancelarije” ili „rad od kuće” je lažna dilema i zato nema tačnog odgovora na pogrešno postavljeno pitanje. To jeste u ovom trenutku glavna tema jer nam je pred očima, ali je to samo vrh ledenog brega. Pravo pitanje je kakva je budućnost rada uopšte.

Tehnološki razvoj naše civilizacije je poslednjih decenija doveo do smanjenja količine manuelnih poslova i broja ljudi koji su te poslove obavljali. Istovremeno, došlo je do radikalne promene u načinu obavljanja nemanuelnih poslova. Naime, sredstva za rad i obavljanje administrativnih, intelektualnih i menadžerskih poslova su postala mobilna i nisu više fizički locirana isključivo u kancelarijama. Tako je stvorena osnovna pretpostavka za odvajanje rada od radnog mesta. Korona kriza je opseg takvog načina rada radikalno povećala i učinila normalnim, pa je tako preko noći to postala naša nova realnost.

Iz ove vremenske perspektive to sada zvuči prirodno i logično, ali nije to bilo odmah toliko očigledno. Do samo pre koju godinu, kompanije su ulagale ogroman novac kako bi svoje kancelarije i poslovne prostore učinile što privlačnijim za svoje zaposlene i kako bi se oni u njima osećali kao kod kuće. Tako su pored kancelarija i prostora za rad i sastanke tu sada bile i sobe za društvene igre, prostorije za meditaciju i opuštanje, pa onda i fitnes sale. Menze su zamenili moderno uređeni restorani i kafići. Oni napredniji su počeli u okviru svojih poslovnih prostora da otvaraju i vrtiće i igraonice za decu zaposlenih, a da su i kućni ljubimci dobrodošli to se sve više podrazumevalo.

Logika je bila jasna. Ako ti pored dobrih uslova za rad imaš i sve ove benefite, posledica će biti da se polako briše granica između kuće i kancelarije, radnog i slobodnog vremena i da ćeš zbog toga više vremena provoditi na poslu. U konačnoj fazi rezultat će biti da ćeš više i bolje raditi za firmu koja ti je sve to omogućila. A to je za vlasnike kompanija uvek bio i ostao glavni cilj.

I onda je došla korona i globalni lockdown. Fensi poslovni prostori sa svim tim seksi sadržajima su ostali zaključani, a kancelarijski rad se na velika vrata vratio u kuće i stanove. Sa laptopom, mobilnim, zoom-om, email-om, viber-om, whatsapp-om, slack-om i svime što uz to ide, imali smo sve što nam treba da normalno nastavimo da radimo. To smo i radili i u početku, živeći u nadi da će ovo brzo proći i da će se sve opet vratiti na staro.

Kako je vreme prolazilo, a korona nije odlazila, to privremeno je preraslo u novo normalno. Tehnologija nam je omogućila da radno i slobodno vreme ponovo budu spojeni, samo sada na drugoj lokaciji. Korona nam je pomogla da postanemo svesni dubine promene koja nam se dogodila. Do korone smo verovali da je kancelarija mesto rada, a tehnologija koju koristimo sredstvo za rad. Sad vidimo da je upravo obrnuto – tehnologija je mesto našeg rada, a kancelarija samo jedno od sredstava za rad i to ne nužno potrebno.

Ta spoznaja i njeno prihvatanje sa sobom nose niz dalekosežnih posledica koje nas tek čekaju i to nadilazi pitanje da li je budućnost rada rad od kuće ili rad iz kancelarije. Brzina promena je takva da se tim promenama moramo prilagođavati i na njih adaptirati pre nego što postanemo svesni svih posledica koje nas čekaju.

U svemu tome, jedan od ključnih problema je lojalnost. Već sada je za veliki broj kompanija izazov kako u uslovima rada na daljinu razvijati osećaj pripadnosti kulturi firme, kako u uslovima fizičke razdvojenosti negovati timski duh sa kolegama i posvećenost zajedničkom radu na dostizanju ciljeva. Da li povremena okupljanja zaposlenih na jednom mestu mogu nadoknaditi onu spontanu radnu interakciju na zajedničkom radnom mestu, a mimo ugovorenih sastanaka?

Slična pitanja sami sebi sve više postavljaju i sami zaposleni. Da li sada, kada sam određujem koliko i kako ću da radim, treba da nastavim da radim samo za jednog poslodavca, ili mogu da budem frilenser pa da biram šta ću, koliko i za koga ću da radim? Ako ne moram da idem na posao u kancelariju, zašto da i dalje živim u zagađenom gradu okružen bukom i gužvom? Uostalom, zašto da živim samo na jednom mestu?

I zastanimo ovde na trenutak i zapitajmo se. Zar nomadski način života nije već prirodno u našim genima? Prestali smo da budemo nomadi kada smo se od plemena pretvorili u klasno društvo i od tada živimo i radimo na jednom mestu. Sada kad sredstva za rad (ponovo) možemo da nosimo sa sobom, zašto bismo nužno živeli samo na jednom mestu?

Možda će neke od globalnih kompanija koje danas razmišljaju da li da zauvek isele svoje zaposlene iz kancelarija i one koje rade na tome da ih ponovo privedu u kancelarije, početi da razmišljaju „out-of-box”, pa recimo početi da kupuju napuštene kuće i imanja po selima, ili planinske kolibe, ili da grade naselja na tropskim ostrvima, pa sve to urediti da budu i za život i rad i onda svojim zaposlenima nuditi varijantu da jedno vreme žive i rade i na takvim mestima.

Ništa ja ne predlažem, samo glasno razmišljam. Pa ako me se sete, eto me, tu sam. Biću gde god mi se kaže da treba da budem. Bar danas to više nije problem.