Korona, bog i političari

Piše: Boško Jakšić

Teška vremena stvaraju jake ljude. Jaki ljudi stvaraju lakša vremena. Laka vremena stvaraju nesposobne ljude. Nesposobni ljudi stvaraju teška vremena.
Šeik Mohamed bin Rašid al Maktum,
vladar Dubaija

U godini za zaborav ostaju i stvari za podsećanje.

Kada su početkom marta iz Italije počeli da stižu dramatični izveštaji propraćeni gotovo nadrealnim prizorima iz Bergama, a iz Britanije slike ispražnjenih rafova toalet papira londonskih supermarketa, pomislio sam da je pitanje trenutka kada će se panika proširiti Srbijom.

Nije. Sve je normalno funkcionisalo u uverenju da se to tamo nekom drugom događa. Promašenom zaključku doprinosili su pojedini eksperti šireći teoriju da je srpski gen snažniji od apeninskog i da ne moramo da brinemo o virusu korone koji je krenuo iz Kine. Jedan vladika govori je da je „crkva najbolja bolnica”, da je „sveta pričest najbolji lek” a da je svako ko drugačije savetuje „bludnik i bezbožnik”!

Devet meseci kasnije, uz sve neizvesnosti, približavamo se pobedi spakovanoj u stotine miliona doza vakcina koje su nepojmljivo brzo napravljene titanskim naporima istraživača.

Kome će pripasti zasluge u Srbiji? Bogu, medicinarima, političarima, običnim ljudima?

Sveti ljudi će, bez obzira na to što je kovid 19 opustošio Sinod, nastaviti da se drže naracije da se bog smilovao, da je sveti Nikola stariji od korone. Doktori i medicinsko osoblje će skromno reći da je to samo njihov posao.

Najglasniji će biti političari, predvođeni predsednikom koji je sebe postavio u epicentar svega, pa i pandemije. Lično je raznosio respiratore među kojima su se nalazili i oni od kojih su odustale zemlje iz kojih su uvezeni.

Predsednikom koji je bio razveseljen opaskom o „najsmešnijem virusu”, potom pretio punim grobljima i tvrdio da je srećan što se javio strah, da bi se posle svih Golgota nasmešen slikao pored torte u obliku kovid bolnice kao da se radi o liciderskom kolaču a ne mestu grozničave borbe za život.

Predsednikom koji je pokušao da centralizuje informacije i želeo da zaboravimo predizborne mitinge, fudbalske utakmice ili masovna okupljanja po šoping mol svečanostima koje promovišu zlatno doba. Koji bi da iz kolektivne memorije izbriše da je arogancijom i cik-cak politikom u julu izazvao najveće nerede po Beogradu od 5. oktobra 2000, i pokušavao da u pamćenje utisne da su iza svega stajale strane službe.

Predsednikom koji je tvrdio da sluša „struku” iako je svakom bilo jasno čija je poslednja. Samo revanšizam može da objasni zašto su ugledni lekari, dojučerašnji „heroji” u koje se vlast klela, bili otpuštani, ražalovani ili postali nepodobni samo zato što su, sa stanovišta struke, kritikovali nepogrešivu vlast i njen krizni štab.

Predsednikom koji se usudio da morbidno tvrdi da su opozicioni političari željni da što više ljudi umre samo da bi mu naudili. Vođom koji autoritetom pravnika želi da nas uveri da će privreda propasti ukoliko se zatvore noćni klubovi ili kladionice.

Predsednikom koji je, što je najgore od svega, znao da krivicu za širenje zaraze prvo svali na srpske gastarbajtere iz Evrope, a potom i na neodgovoran narod.

U Srbiji je vanredno stanje zavedeno 15. marta kao pokazna vežba političke strogoće u vremenima kada se broj zaraženih brojao desetinama, a nije zavođeno kada se brojao hiljadama. Korona danas mutira, vlast je slepa. Dok se Evropa „zaključava”, ovde se kafićima produžava radno vreme, bez muzike, kao da korona ulazi kroz uši.

Beskrajno lutanje između borbe da se spasu životi ljudi i sačuva ekonomija. Ignorisanje dinamike odlučivanja o zaštiti. Lelujanje između pooštrenih mera i nesposobnosti da se obezbedi kontrola njihove primene.

Navika da živimo u harmoniji sa konfuzijom doprinela je da se kolektivna svest uspava. Ta anestezija, propraćena simptomima neodgovornosti kod manjeg dela stanovništva, pokazala se kao dobrodošao povod da vlast krivicu svali na čitav narod.

Možda je pravi trenutak da, uprkos svim liderskim promašajima, utvrdimo da će narod, predvođen nadljudskim naporima medicinara, biti pravi pobednik nad prvom istinski globalnom pandemijom posle više od jednog veka.

Uveren sam da će potomci koji će slušati o godini 2020. moći da kažu da su njihovi roditelji živeli u vremenu velikih gubitaka, ali i otpora i pobeda nad nevidljivim neprijateljem.

Kada se osvrne unazad, civilizacija kakvu znamo nije doživela kolaps. Neke stvari su funkcionisale. Nije bilo nestašica hrane i struje, voda u slavinama i dalje je za piće. Internet nesmetano radi kao najefikasniji branitelj od samoće u koju je korona ugurala svet.

Čak i kada su vlasti, opčinjene sopstvenim rejtingom i nespremne da slepo slušaju medicinsku nauku, iskazivale nadmenost u neznanju, bolnice su nastavile da funkcionišu, kao i osnovni javni servisi. Medicinsko osoblje dobijalo je aplauze. Stiže trijumf, koliko god gorak, većinskog naroda koji je žilaviji od svake politike.

Surovo je ovo istinita priča o tome kako smo živeli 2020, kako smo se štitili od korone i nas samih, o hiljadama onih koji su naporno radili da obezbede koliko toliku normalnost. Ali, izgleda da će ta naracija morati da se nadmeće sa bogom i političarima.

Može se ljutiti na političare, može se ne verovati Kriznom štabu smatrajući da je politiziran i nedosledan, ali u narednih nekoliko meseci na svakom građaninu je da osigura da priča naroda nastavi da živi, da ne poklekne pred zavodljivom pitominom božije reči ili agresivnom samopromocijom političara koji bi da nam ukradu pobedu nad koronom.

Čovečanstvo je ne jednom pobedilo masovne zaraze. Pobediće i ovoga puta, istina uz mnogo novca i drame. Stiže 2021, a s njom i nada da ćemo primiti vakcinu koja neće učiniti da kovid nestane, ali će značajno usporiti njegovo širenje. Puno zdravlja, poruka je koja nikada nije bila tako iskrena kao sada.

Srećna Nova godina.

Predsedniče, srećna i Vama Nova godina uz želju da napore u borbi protiv korone ne prisvajate sebi već podelite sa svima nama. Kovid 19 je loša alatka za dizanje rejtinga. Pitajte Donalda Trampa.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.