Sarajevo i Banjaluka požurili da poslušaju Bidena

Piše: Boško Jakšić

Kada je poslednji put bio u Sarajevu 2009, tadašnji potpredsednik SAD-a izjavio je da je Bosna balkanska država s najvećim rizikom novog nasilja, ali da etnički podeljenoj zemlji ne treba neki novi mirovni sporazum.
Milorad Dodik je na tu poruku Joea Bidena odmahnuo rukom i rekao da ga više zanima rezultat neke košarkaške utakmice. Kao i pre 11 godina, on i sada može da kaže da mu je od pobede demokratskog kandidata u Americi važnije što je Igokea u Laktašima pobedila protivnika njemu toliko omrznutog imena Turk Telekom.
Dok je sarajevska Vijećnica bila ukrašena bojama američke zastave u znak Bidenove pobede, Dodik se pridružio liderima Rusije, Kine, Brazila, Meksika ili Severne Koreje koji nisu čestitali izbornu pobedu. Nastavio je da ide uz nos Zapadu, koji pamti da je krajem avgusta bio jedini s ovih prostora koji je čestitao beloruske izbore Aleksandru Lukašenku.
Biden neće žuriti da se angažuje oko spornih pitanja Zapadnog Balkana. Američki odnos prema regionu neće se bitno menjati, ali svakako neće slediti kurs Donalda Trumpa koji se regiona setio tek kada mu je marketinški zatrebao u predizbornoj kampanji.
Biden kao dobar poznavalac Bosne nema trunke razumevanja za Dodikove ocene da je BiH “promašeni improvizorij” i insistiraće na građanskoj Bosni u kojoj bi se postojeća supremacija etničkih partija topila na račun političkih stranaka kako bi se uvećao osećaj pripadnosti zajedničkoj državi.

Svjesno zaboravljanje

Mnogi birači na lokalnim izborima kao da su slušali Bidena. SNSD, SDA i HDZBiH, tri stranke s nacionalnim identitetom, i dalje su najuspešnije, ali prva je izgubila gradonačelnika Banjaluke, a druga Sarajeva. Ozbiljan udarac Dodiku i Bakiru Izetbegoviću podseća na lokalne izbore u Turskoj kada je stranka Recepa Tayyipa Erdogana izgubila Istanbul i Ankaru.
Biden ne podržava nijednu kombinaciju dva-protiv-jedan, pa se time dovodi u pitanje i srpsko-hrvatska osovina u BiH, što Dodika treba da brine koliko i Dragana Čovića, Beograd koliko i Zagreb.
Lider srpskog entiteta ili će prihvatiti ustavne promene koje bi trebalo da ojačaju centralne institucije i Vladi u Sarajevu dopuste da donosi ključne državne odluke, ili će – neko vreme – nastaviti da čami na listi američkih sankcija dok njegov projekat “rušenja” Bosne i opasni pokušaj da kosovski problem uveže sa statusom RS-a ne bude poražen.
Novi stanar Bele kuće pre svega će, u obnovljenoj sinhronizaciji s evropskim partnerima, podržati aspiracije država regiona za članstvom u EU. Insistiraće na blokadi rastućih uticaja Rusije i Kine po regionu i postaraće se da Turska toliko ne iskače iz okvira NATO-a. To znači da se Dodik, najverniji lakej Vladimira Putina u regionu, kandiduje da postane omiljena meta nove administracije.

Izjavom da je Biden “običan Srbomrzac”, Dodik je dodatno urušio sopstvene političke perspektive, koliko god se trudio da deluje samouvereno i nedodirljivo. On, kao i njegov patron u Beogradu, stalno okreću javno mnjenje protiv Bidena kao nekog ko se zalagao za bombardovanje Jugoslavije i mostova na Drini, lobiranje za Bošnjake kako bi se sprečilo etničko čišćenje muslimana tokom rata u Bosni i za slanje trupa i okupaciju Srbije zbog počinjenih zločina na Kosovu.
Što je tačno, ali ni Dodik ni Aleksandar Vučić nisu spremni da objasne šta je tome prethodilo, kako je Biden 1993. proročki predvideo da će Srebrenica “postati Guernica našeg doba” – 27 meseci pre nego što je general Ratko Mladić izveo genocid i 56 godina posle fašističkog bombardovanja španskog grada.
Svesno se zaboravlja da je uoči druge posete Beogradu 2016. Biden uputio saučešće “svim porodicama čiji voljeni su izgubili živote tokom ratnih sukoba, uključujući i one koji su stradali u NATO-bombardovanju”.
Vučić i Dodik pogrešno su se kladili. Dok se predsednik Srbije nada da će ipak moći da kapitališe na paru opanaka koji je svojevremeno kupio Bidenu na beogradskoj Skadarliji, Dodik nema ni tu šansu. Uzalud je banjalučka fabrika obuće Bema na adresu Melanije Trump slala bele papuče sa željom da još jedan mandat provede u Beloj kući.
Lidere Srbije i Srpske povukla je ideološka bliskost s konzervativnim, autoritarnim nacionalpopulistom Trumpom, predsednikom koji je omalovažavao Kongres, stavljao sudstvo pod svoju kontrolu, političke rivale nazivao izdajnicima koje bi trebalo izvesti pred sud, a medije koji su ga kritikovali nazivao “neprijateljima naroda”.
Biden bi da izleči duboko podeljenu Ameriku, da oporavi demokratiju inficiranu Trumpovim virusom, da na liberalnim vrednostima obnovi porušene mostove s prekoatlantskim saveznicima i tako popravi imidž zemlje koja je počela da gubi poverenje u sebe, a sveta u Ameriku.
To je ono što iritira autoritarce u Beogradu i Banjaluci. Zato Dodik u horu sa srpskim nacionalistima ponavlja izjave koje Biden nikada nije izrekao. Citira se njegova lažna izjava da “Sve Srbe treba staviti u nacističke koncentracione logore. Srbi su nepismeni degenerici, ubice beba, kasapi i silovatelji”.
Čemu sada mogu da se nadaju dvojica usamljenih balkanskih lidera koja su zdušno navijala za Trumpa? Prvi zahlađenju koje će biti dozirano američkim interesima da rivalima s Istoka ne prepuste najvažniju državu Zapadnog Balkana. Drugi bi mogao samo da strepi.
Vučić je prkosno čekao da pošalje kurtoaznu čestitku Bidenu da ne bude “u prvih 50 belosvetskih koji se guraju da čestitaju”. “Ja nisam mali miš. Ja se ne ulizujem nikome”, rekao je ponavljajući da bi za Srbiju bilo bolje da je pobedio Trump. Dodik nije čestitao Trumpu, kao slovenački premijer Janez Janša, ali je, iskreno govoreći, i bolje da ne šalje telegram Bidenu.
Toliko o Vučiću i Dodiku, koji su sami odabrali konfrontacioni kurs prema najmoćnijem lideru sveta. Njihovo je da vide šta će s migrenom koju će im Biden izazivati od dana inauguracije 20. januara. A šta može da očekuje Zapadni Balkan?
Biden neće žuriti, ali kako je u telefonskom razgovoru s britanskim premijerom Borisom Johnsonom već razgovarao o saradnji oko Zapadnog Balkana, to znači i da neće gubiti mnogo vremena. Njegovi stavovi oko dva goruća pitanja regiona – Kosova i Bosne i Hercegovine – su poznati. Budući šef Bele kuće insistiraće na političkom rešenju krize oko Kosova koje bi vodilo priznavanju nezavisnosti, čuvanju dejtonske Bosne i podržaće ulazak BiH, Kosova i Srbije u Evropsku uniju.
Očekivati je da će nova administracija podržati regionalne inicijative poput “malog Schengena” i “Tri mora”, pošto su one američki odgovor na kineski projekat “Jedan pojas, jedan put”.
Vučića ne brine toliko mogućnost da se zadrži kosovski status quo – Bidenova poruka tokom posete Beogradu 2009. bila je da “Sjedinjene Države neće, naglašavam neće, očekivati od Srbije da prizna nezavisnost Kosova” – koliko to što će insistirati na vrednostima liberalne demokratije s kojima je predsednik Srbije u sukobu.
Biden svakako neće menjati obavezu Beograda iz Vašingtonskog sporazuma da ograniči energetski monopol Rusije, limitira tehnološku saradnju s Kinom (mreža 5G) ili da odustane od preseljenja ambasade iz Tel Aviva za Jerusalem. Podržaće obavezu Srbije da na godinu zamrzne kampanju “otpriznavanja” Kosova.

Šanse za preživljavanje

Biden je u više navrata kritikovao Trumpov pristup kosovskom problemu i odnos prema EU. Nova administracija će, poručio je, sarađivati s EU “da bi olakšala sporazum koji bi rezultirao međusobnim priznanjem i sačuvao suverenitet i teritorijalni integritet Kosova i Srbije”, kako precizira Michael Carpenter, direktor Penn Biden Centra za diplomatiju i globalno angažovanje.
Biden će se potruditi da region ne bude prepušten silama s Istoka, a u front će uključiti i Evropljane, koje je njegov prethodnik brutalno eliminisao. To je dobra vest za države regiona koje streme ka EU i svesne su neophodnosti dobre saradnje sa SAD-om, ali ih je Trump postavio na raspeće.
Sve u svemu, Vučić ima veće šanse da politički preživi Bidenov predsednički mandat. Što se ne može reći za Dodika, koji nije u stanju da se dogovori ni o zajedničkoj izjavi povodom 25 godina “razgrađenog Daytona”, a koga će i Putin “prodati” ukoliko mu to bude potrebno zarad nekog dogovora s Amerikancima.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.