Bravo, Isuse!
Piše: Svetlana Slapšak
To je prvi Crnac koji je sa Juga SAD ikada izabran u Senat, i to baš u državi koja je prava tvrđava belog suprematizma. Šta se desilo? Pokret BLM izvesno je zahvatio i one grupe Afroamerikanaca koje ranije nisu bile sklone temeljnijim društvenim promenama i koje socijalizam smatraju nečim strašnim, pa čak im ni demokrati nisu baš najbliži. Reč je o srednjem sloju, koji nedeljom ujutro odlazi u crkvu. „Crkva“ je ključna pojava u novom fenomenu, ili čudu, kako bih radije rekla. Crnačke crkve kao institucije društvenog okupljanja, očuvanja postojećeg, kolevke dobre retorike i dobrog pevanja, izronile su kao centri buđenja građanske svesti u doba raskrivanja sistemskog rasizma. Reč je o raznolikoj mapi različitih struja protestantizma, granice su često označene imenima određene „crkve“ koja može imati samo jednu… crkvu. Reč je o selima, gradićima, predgrađima velikih gradova, prostorima koji nikad nisu bili izrazita baza demokrata. Promena se desila u zadnjoj godini, premda se spremala dugo godina. Tramp i njegovi kandidati u Džordžiji, posebno njegova kandidatkinja, napravili su ključnu grešku, napadajući upravo crnačke crkve u Džordžiji. Rezultat je da su dva demokratska kandidata pobedila – Jevrejin i Crnac.
Zapravo je teško zamisliti pogodnije mesto od takve crkve, da se progovori o ljudskim pravima, jednakosti, rasizmu i borbi za emancipaciju. Ta nas tradicija vraća primerima kao što je bio Frederik Daglas (1818-1895), crni govornik, abolicionista, pisac i političar – i, naravno, sifražet. Godine 1872. kandidatkinja za predsednicu SAD Viktorija Vudal izabrala ga je za svog ko-kandidata, odnosno vice-predsednika. Protestantska retorika, u osnovi većine američkih crkava i duhovnih pokreta, svakako je tu ključna. Umesto sholastike, etika je najvažnija hrišćanska tema, propovednici su vaspitači i politički predvodnici. Koliko su mogli biti uticajni i time opasni, vidi se na tragičnom primeru Martina Lutera Kinga. Vornok dolazi iz te škole. Ako je iko mogao da formuliše i braći i sestrama srednje klase objasni BLM, onda je to mogao propovednik. Promena se događala, ali nije bila primećena. Eksplodirala je na glasačkim mestima, radikalno promenivši jednu od najkonzervativnijih i najviše rasističkih od 50 država. I zato, bravo Isuse, pokrenuo si jedan od najvećih uspeha potlačenih danas.
Vornok je označio Božić. Dok smo sa nevericom gledali kako ološ razbija po Kapitolu, napujdan od poremećenog predsednika, dobri novinari i komentatori su se mučili da nađu izraze za događaj; ne i Vornok, koji se u prvoj izjavi posle izbora obratio onima koji ga jesu, a naročito onima koji ga nisu izabrali, i obećao im da će se boriti za njihove interese. Postalo je jasno da napredni medijski specijalisti nemaju tako široko postavljenu retoriku: teško su im sa usana silazili pozivi policiji da deluje, osuda rulje, strah za očuvanje reda… Konačno im je laknulo, kad su videli da se policija pravi malo luda, dok banda urla po holu između Kongresa i Senata, i da je potpuno drugačije postupala protiv demonstranata kad je Tramp šetao do crkve da bi se slikao sa Biblijom za reklamu. Tada ga je dočekao još jedan primer dobre crkvene retorike – od strane gospođe biskupkinje.
Još neko vreme gledaćemo divljanje istorije u SAD. Koliko god atraktivno bilo, ne zaboravimo da se najvažnija, uistinu istorijska promena desila na Božić, i da je govornički nauk iz vere za to bio ključan. Bar jedanput.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
