Borba protiv nasilja – zadaci za društvo

Autorka: Ivana Jakšić, psihološkinja

Tragedije imaju tendenciju da izmene opažanje protoka vremena. Usled intenzivnog usmeravanja pažnje, vreme nakon tragedije kao da teče sporije, dok događaji koji su joj prethodili izgledaju udaljenije u prošlosti nego što jesu. Zato vredi podsetiti se da su domaću javnost i neposredno pre tragedije potresali uznemirujući izveštaji o nasilju. Iz škola su stizali izveštaji o vršnjačkom nasilju, ali i o nasilju usmerenom prema nastavnicima. Politička arena obeležena je atmosferom zastrašivanja i etiketiranja neistomišljenika, dok je građanski aktivizam često ispraćen govorom mržnje. Mediji su ispunjeni prikazima nasilja i neetičnim izveštajima o nasilju. Osmogodišnja devojčica izbavljena je u poslednjem trenutku od oca zlostavljača, dok devojčice i žene stradaju od muškog nasilja na nedeljnoj bazi.

Šta se promenilo 3. maja? I do tog dana bili smo svesni da živimo okruženi nasiljem, sa, kako istraživanja dosledno pokazuju, malo poverenja da nas institucije mogu zaštititi. Ipak, verovali smo u sopstvene kapacitete da sprečimo negativne događaje, te da se oni dešavaju nekom drugom. Upitani u jednom istraživanju Instituta za pedagoška istraživanja koju  osobinu bi voleli da njihova deca razviju u budućnosti, roditelji starijih osnovnoškolaca jednoglasno su odgovarali – snalažljivost. Verovali smo da ćemo se snaći i zaštiti sebe i svoje najbliže. Ukoliko naučimo dete da uzvrati, oduzmemo mu telefon, mudro biramo partnera, ne uključujemo se u politiku… Tragedija nas je poljuljala u tom uverenju. Baš kao i roditelji dece iz OŠ Vladislav Ribnikar, mogli smo baš sve uraditi ispravno, i opet ne bismo uspeli da zaštitimo svoje ,,tvrđavice’’ i ono najvrednije u njima, svoju decu.

Vrlo je teško suočiti se sa spoznajom da je kontrola koju imamo nad događajima ograničena ili potpuno izostaje. Tokom sazrevanja učimo da procenimo koliko kontrole imamo i kako da se nosimo sa osećanjem bespomoćnosti koje prati njen izostanak. Kako bismo povratili osećaj kontrole i zaštitili se u budućnosti, grčevito pokušavamo da raspetljamo gusto isprepletane mreže uzroka tragičnih događaja. Svrsihodno je okrenuti se naučnim saznanjima. Nauka je civilizacijsko dostignuće razvijeno kako bismo, razumevanjem uzroka, uspešnije kontrolisali događaje u budućnosti. Avaj, za razliku od fizičkih zakona, zakonitosti o ljudskom ponašanju ne mogu se primenjivati na pojedince. Najbolje što nam nauke o ponašanju mogu pružiti jeste da među velikim brojem slučajeva uoče sličnosti i kandiduju ih za moguće uzroke. Na primer, manje od petine počinilaca školskih pucnjava igralo je nasilne video igrice. Dovoljan podatak da za uzrocima tragamo na drugom mestu. Takođe, kako su školske pucnjave srećom retki događaji, nauci su dostupni vrlo mali uzorci slučajeva za analizu potencijalnih uzroka. Pažljiva istraga i psihološko ispitivanje počinilaca pružaju vredne podatke o potencijalnoj motivaciji, ali zaključci o pojedinačnim slučajevima uvek ostaju na nivou manje ili više zasnovanih pretpostavki.

Iako nam nauka ne može zasigurno odgovoriti zašto se dogodio 3. maj, njeni zaključci su jedino na šta se možemo osloniti kada formulišemo preventivne akcije. Istraživanja o nasilju u njegovim različitim oblicima pokazuju da je reč o problemu koji je društveno određen. Agresivnost nam je urođena, ali kako će se, prema kome i u kojim situacijama ispoljavati uči se kroz socijalizaciju, baš kao i druga društvena pravila. Dok neki oblik nasilnog ponašanja nismo videli, nismo u stanju ni da ga primenimo. U društvima u kojima smo često izloženi takvim ponašanjima, raste naša tolerancija na nasilje, a emocionalni odgovor slabi. O nasilju učimo isprva u okrilju porodice, zatim u školi i vršnjačkim grupama, i kontinuirano kroz medije, kulturu i javni govor. U tom smislu, prevencija nasilja mora biti usmerena na menjanje društvenih normi i to kroz sve navedene agense socijalizacije. Norme se socijalizuju i kroz kaznenu politiku, a istraživanja pokazuju da za smanjenje nasilja nije toliko značajan intenzitet kazni (smrtna kazna ne smanjuje broj krivičnih dela), već brzina, izvesnost i doslednost u kažnjavanju.

Društvene norme stvaraju plodno tlo za ispoljavanje nasilja. Ipak, jasno je da se pojedinci unutar istog društva međusobno veoma razlikuju u nasilnom ponašanju. Istraživanja nasilnog ponašanja kod mladih ukazuju na značaj složaja genetskih i ličnosnih predispozicija i sredinskih okolnosti. To su nisko osećanje samokontrole, pretrpljeno nasilje u detinjstvu, socijalno odbacivanje od strane vršnjaka i pripadnost vršnjačkoj grupi koja odobrava nasilno ponašanje. Na manjem uzorku počinilaca školskih pucnjava istraživanja ukazuju najpre na vulnerabilnu ličnosnu konstituciju, formiranu u nedakvatnim ranim porodičnim odnosima, i kasnije na probleme u socijalnim funkcionisanju u vršnjačkoj grupi, odnosno motivaciju da se osećanje posramljenosti, poniženosti i odbačenosti transformišu u osećanje ponosa. Socijalna isključenost ujedno je i najsnažniji prediktor suicida kod mladih. U ovom ključu možemo tumačiti i nalaze istraživanja koja ne pronalaze pozitivne efekte bezbednosnih politika poput povećanja broja školskih policajaca i uvođenja detektora metala. Ove mere ne samo da se ne bave uzrocima, već i negativno utiču na mentalno zdravlje učenika, izazivajući osećanja straha i anksioznosti. Takođe, prati ih i porast vršnjačkog nasilja, verovatno jer učenicima signaliziraju da je svet nebezbedan, a da su drugi ljudi opasni. Svrsishodnija je podrška mentalnom zdravlju mladih, njihovo emocionalno opismenjavanje i osnaživanje svih aktera u rešavanju problema vršnjačkog nasilja (učenika, roditelja, nastavnika, školskih saradnika).

Sada kada je stala, Srbija mora da osvesti da problem nasilja kod mladih ne možemo da rešimo kroz individualnu snalažljivost. Iako svaki pojedinac i pojedinka mogu doprineti ovom cilju kroz modelovanje nenasilnog ponašanja, ukazivanje na nasilje i pružanje pomoći žrtvama, prevencija nadilazi individualne napore. Potrebno nam je promišljanje, strateški pristup, saradnja svih aktera u društvu i naporan rad za budućnost. Odgovornost za takve promene leži na celokupnom društvu, ali nije ravnomerno raspodeljena. Iako su nakon tragedije pojavile inicijative različitih udruženja (učeničkih, roditeljskih, strukovnih nastavničkih i psiholoških), za rešavanje problema nasilja u društvu mora postojati snažna politička volja koja bi okupila multidisciplinarne ekspertske timove i obezbedila im potrebne resurse. Takva široka društvena akcija bila bi usmerena prvenstveno na jačanje socijalno-emocionalnih kompetencija dece (kroz sve nastavne predmete i vannastavne programe), kroz unapređenje roditeljskih i nastavničkih vaspitnih kompetencija (kroz programe podrške roditeljstvu i inoviranje inicijalnog obrazovanja nastavnika), ali i na promenu raširenih društvenih normi o nasilnom ponašanju (kroz strožije regulisanje medija i promociju prosocijalnih sadržaja).

Nedavne tragedije bolno su nam pokazale da se od nasilja ne možemo zaštiti osnažujući isključivo sebe i svoje najbliže, ojačavajući svoje ,,tvrđavice’’. Tek kroz solidarnost, saradnju i osnaživanje temelja svake od njih možemo izgraditi moćno utvrđenjem u borbi protiv nasilja u društvu.