Julijanski Vaskrs 2020

Piše: Vladimir Veljković

Patrijarhov entuzijazam da ugosti slavske zvanice u vreme epidemije pokazuje da on i ljudi oko njega ne shvataju na pravi način opasnost od zaraze. I pored slučajeva oboljevanja veroučitelja, sveštenika, monaha i episkopa od korona virusa, od kojih su se pojedini nažalost završili i smrtnim ishodom.

U vezi sa proslavom Vaskrsa po julijanskom kalendaru došlo je do određenih zahteva iz vrha SPC koji se ne uklapaju u dosadašnju saradničku politiku. Tako je prekjuče Sinod SPC vrhu države uputio molbu i predlog da se za proslavu Vaskrsa po julijanskom kalendaru „odobri prekid zabrane kretanja od pet do deset časova“ kako bi pravoslavni hrišćani, koji nisu sprečeni izolacijom i samoizolacijom, uzeli učešća na liturgiji. U istom duhu je apelovao i narodni poslanik Boško Obradović koji je u pismu Kriznom štabu rekao da se ne sme dozvoliti diskriminacija vernika.

Od početka uvođenja neustavnog vanrednog stanja Sinod je postepeno i bez primedbi prihvatao donete mere vlade koje su obuhvatale i zabranu okupljanja vernika na liturgiji. Iako je deo pravoslavnih vernika na takve odluke nerado gledao.

Patrijarhu je podneta i peticija grupe intelektualaca da uvedena zabrana kretanja od petka do ponedeljka krši ustavom zajemčena verska prava, jer vernicima onemogućava nedeljni odlazak u crkvu. Od 4. aprila do danas, peticiju je preko interneta podržalo tek nešto više od pet i po hiljada građana.

Mali odziv građana na peticiju u predominantno pravoslavnoj sredini kakva je Srbija ukazuje da pravoslavni vernici nemaju preveliku svest o tome da pravne norme uređuju i verske slobode. Za razliku od zapadnog dela sveta, borba za slobodu veroispovesti ne spada u istorijsko iskustvo pravoslavnih zemalja, u kojima položaj dominantne Crkve pretežno zavisi od različitih oblika dogovora sa državom. Isto tako, mali broj građana koji su podržali peticiju može ukazivati i na to da u doba epidemije virusa poseta hramu za Vaskrs ne spada u prioritete većine deklarisanih pravoslavnih vernika.

Osnovni razlog za nebrigu pravoslavaca u odnosu na individualna prava pojedinaca, novozavetnim rečnikom dobrobit bližnjih, jasno se uočava u ovogodišnjoj poslanici SPC. „U svetlosti Hristovog Vaskrsenja… i mi, hristonosni srpski narod, sagledavamo sebe i svoju istoriju. Mi smo krsnovaskrsni narod“, poručio je patrijarh Irinej. U srpskom pravoslavlju kolektiv prethodi pojedincu, pa u tom smislu nije ni važno koliko će pravoslavaca sebe ugroziti dolaskom na praznik u crkvu. Bitno je da će preživeti kolektiv – hristonosni srpski narod.

Na kraju poslanice se konstatuje da je čitav svet ugrožen pandemijom virusa. Slede retorička pitanja. Hoće li „gordi i sebični čovek današnjice“ iz te činjenice izvući zaključak „ili će i dalje, bez pokajanja i bez ljubavi, istrajavati na samoubilačkom projektu stvaranja svog lažnog ovozemaljskog raja u kojem nema mesta ni za Boga ni za čoveka kao bogoliko, duhovno biće?“ Klasična pravoslavna zamena teza. Pakao, to su neimenovani drugi. Nije jasno o kakvom se tačno obliku zemaljskog raja radi, komunističkom ili kapitalističkom. Svako bliže pojmovno određenje povlači za sobom određenu odgovornost, ali u pravoslavnom mentalitetu pojam odgovornosti očigledno ne postoji.

Ista se pitanja mogu postaviti i drugačije. Hoće li patrijarh Irinej i dalje, bez pokajanja i ljubavi, istrajavati u pomaganju Vučiću na samoubilačkom projektu stvaranja lažnog raja u zemlji Srbiji. U kojem nema mesta ni za Boga, ako se ne zove „Spasitelj Vučić“, ali ni za većinu građana koji nisu povezani sa njegovom strankom.

Od strane Sinoda SPC i političkih pravoslavaca – potpisnika peticije i poslanika Obradovića – izostala je solidarnost sa drugim hrišćanskim crkvama u Srbiji koje su praznik Hristovog Vaskrsenja proslavile po gregorijanskom kalendaru u praznim hramovima, bez prisustva svojih vernika. Izostanak solidarnosti potvrđuje tezu da ovde pravila važe za verske manjine, dok se verska većina ravna na osnovu trenutnih političkih dogovora sa predstavnicima države.

Zašto makar u vreme epidemije i donetih mera ne bi svi pripadnici različitih hrišćanskih veroispovesti u Srbiji bili ravnopravni?

Tekst je prenet sa portala Peščanik.