Mirjana Nikolić – Izvinite, nekima je važno šta posle Vučića

Autorka: Mirjana Nikolić, Izvor: Peščanik

zlog da nešto pišem uvek moram da objasnim primerima iz života, pa evo jednog od juče. Pita me sestrić, kada čovek stvarno umire. Rekoh, kad ga svi zaborave. Jao, kaže, pa ti znaš, a ja spremio čitav govor. Naime, mislio je da je to duboka mudrost iz „anime“. To me je podsetilo na mlađeg brata kad je postao tinejdžer (a mi stariji već studenti), pa ga pitamo šta sluša od muzike. A on sav važan – ne znam dal ste čuli za taj bend, zove se Sex Pistols. Imam ovakvih primera na stotine i pominjem ih ovde kao neku vrstu opravdanja – ne sumnjam u nečije dobre namere zato što mislim da je zlonameran ili glup, već zato što je mlad i možda iskreno veruje da je on prvi otkrio borbu za bolje sutra.

Kome se pravdam? Svima koji pre nego što čuju šta će neko da kaže, ako samo nanjuše mrvu kritike prema studentima ili protestima uopšte – skaču u oči i proglase te za bota. Jer se već duže vreme nameće ta ista mantra kako svi treba da se ujedine, kako ponovo treba zapušiti nos i glasati za bilo koga, samo da režim padne. Dozvolite da neki od nas koji su već preživeli neke promene režima imaju neke ograde od stava da nije važno ko će zameniti Vučića, kad do toga jednom dođe.

Prvo, iako smo videli nekoliko istraživanja koja kažu da većina građana Srbije podržava studente i njihove zahteve, teško je zamislivo da se sutra na izborima pojave samo Vučićeva lista i studentska lista. Vlast će, kad god da do izbora dođe, kao i do sada imati nekoliko svojih spavača koji će se pojaviti da doprinesu da se lista „zašareni“. Ne isključujem mogućnost da će se kreirati jedna ili više studentskih lista da se unese zabuna, ali recimo da će svaki glasač tačno razumeti koja je koja. To sa nazivima lista bilo je problem i ranije, jer se zbog raznih sujeta dešavalo da se u naziv liste stavi svaki pa i najmanji pokret, ili da se jedna ista koalicija na svakim sledećim izborima zove drugačije. Dakle, neće to biti referendum između Vučića i studenata, iako bi mnogi voleli da bude.

Drugo, na studentskoj listi treba da budu neki ljudi, a od nas se očekuje da im damo blanko podršku iako ne znamo ko su. Opravdana je na početku bila bojazan da će onog trenutka kad se imena objave ti ljudi biti provučeni kroz tabloidno blato, ali ako ćemo se i dalje plašiti tabloida i njihovih laži onda je bitka unapred izgubljena. Ovako, u strahu od neizbežnog, ostavljen je prostor za spekulacije od kojih se mnogima diže kosa na glavi. Na mreži Iks nedavno se pojavilo pitanje studenata Blokada PMF Novi Sad: koga biste voleli da vidite na studentskoj listi? I sad se ređaju razni odgovori ali malo-malo pa Lompar, Mila Alečković, Kavčić. Jedan od predlagača, Mladen Obradović, ređa: Milo Lompar, Ratko Ristić, Dejan Mirović, Miloš Ković, Emir Kusturica, Beogradski sindikat i još nekoliko imena. U narednih nekoliko sati nisam videla odgovor fakulteta, bar neki mig da im nije baš drag predlog osobe koja je poznata kao lider zabranjenog „Otačastvenog pokreta Obraz“, čije delovanje je zabranjeno, a u stvari se nikad nije jače isticalo. Mladen me je podsetio kako su on i njegovi sve koji im se ne sviđaju nazivali ustašama i Šiptarima, kako su klicali Ratku Mladiću i pretili svim susedima, prekidali tribine i projekcije filmova, a sve pod parolom srBstva i uz propagiranje ćirilice. Takvi pokreti su i doprineli da se i pismo i tradicija i himna godinama unazad udaljavaju od građanskog dela Srbije, a kad kažem građanskog ne mislim na grad nego na opredeljenje. I sada, kada su studenti konačno uspeli da makar te stvari dovedu u red, ponovo se javlja neko da sve uprlja. Ima Obradović pravo da odgovori na postavljeno pitanje kada je ono javno, on je slobodan čovek, ali i deo javnosti ima pravo da se zapita – a šta ako na listi budu ovi ljudi koje on podržava? Da li ću stvarno svojom rukom zaokružiti listu na kojoj će biti profesor poznat po rečenici „pogini za Kosovo“ koju nekako nije uputio ogledalu – već nečijoj tuđoj deci. Hoću li ovom rukom glasati za listu na kojoj neki vide teoretičare zavere, ekstremne desničare i bivše saradnike raznih antivakserskih pokreta? Hoću li glasati za listu na kojoj su svi osim onih sa kojima možda delim stavove? Dozvolite da imam jaku dilemu. Ne mogu. Neću.

Treće – kako je tačno zamišljeno to da sledeća vlada neće biti prava, nego će samo obezbediti uslove za pravedne izbore, osloboditi medije, pravosuđe, dovesti službe bezbednosti u red tako da rade u interesu naroda. Jel neko stvarno misli da u tim medijima i institucijama sede sve sami stručnjaci i profesionalci koji su sada preplašeni i ucenjeni, pa im samo treba da padne Vučić da oni krenu da rade sve po pravilima službe? Ne misli. Dobro, ko će ih preokrenuti, organizovati, koji je to način, niko ne iznosi plan. Da li se uzima u obzir zakon koji kaže da se sve te važne funkcije biraju po nekim procedurama, konkursima, pravilima? Sad već čujem one koji kažu – ne, ni ne treba ti da znaš, znaju studenti. A oni su sami više puta rekli da ne žele taj teret oko vrata, da su mladi, da greše, da su na početku naivno verovali da će im zahtevi (kojih se danas malo ko seća) stvarno biti ispunjeni. Nije bilo davno kada se neprijateljem protesta smatrao svako ko pomene izbore, prelaznu vladu, bilo kakvu vrstu saradnje sa opozicijom. Pa se ispostavilo da se i to mora.

Četvrto – hoćemo da sve bude transparentno, ali da se opet ne zna kako mi donosimo odluke. Kako to kad studenti pozovu na ulicu idemo svi, a ne znamo ko će nam se na njoj obratiti. Nisam od onih koji su kritikovali izbor govornika na poslednjem Vidovdanskom skupu, niti ću, razumem da se želi raznolikost, da treba okupiti najširi front. Da me neko pita, iz iskustva kažem da je bilo previše govornika, a i svaki takav skup po pravilu se završava uz najveću zvezdu, pa ne znam ko je savetovao organizatorima da im se iko pojavi nakon Dejana Bodiroge. Ali to više nije tema. Tema je sastanak sa opozicijom, sa onima koji su na prošlim izborima osvojili skoro milion glasova, koje ovaj režim opanjkava i razvlači po naslovnim stranama svojih tabloida više od decenije, a od kojih sad svi beže kao da su kužni. Svi mogu na listu, osim aktuelne opozicije. Zašto nisu nešto uradili, pita se naš svet. Prvi put su od studenata čuli da smo braća sa Novopazarcima (nešto više braća na Uskrs, a nešto manje 11. jula). Prvi put su od studenata čuli da se borimo protiv korupcije i kriminala. Valjda niko ranije nije ukazivao na to da se zalažemo za slobodu i pravdu i pomirenje, da smo protiv iskopavanja litijuma ili da je ovakvo stanje sa Kosovom neodrživo. Kao neko ko decenijama unazad prati rad Skupštine Srbije znam šta je sve u toj sali izgovoreno, koliko uvreda i psovki, koliko poziva na razum, koliko afera je otkriveno koje je malo ko hteo da čuje, koliko izrečenih opomena i isključenih mikrofona, koliko poniženja… Zato moram da se usprotivim toj satanizaciji opozicije. Ona nam je ovakva kakva je, ali sada im reći da je vreme da se sklone je najblaže rečeno uvreda.

Peto se samo nameće. Kako ide kreiranje te idealne liste, ako na Iksu čujemo pitanje koga želimo da na njoj vidimo? Jel to signal da onih savršenih likova koji su protiv vlasti, obrazovanih i spremnih da joj izađu na crtu, a na koje niko neće staviti veto, nema tako mnogo? Čuli smo da nam ne treba niko ko je bio politički aktivan, a samo kad bi znali koliko je teško i komplikovano proniknuti u procedure, zakone, skupštinski poslovnik. Koliko se začkoljica krije u formulaciji svakog predloga dnevnog reda, o zakonima da ne govorimo. U toj potcenjenoj instituciji kakva je Skupština Srbije, sa one druge strane opet će vas sačekati prekaljeni poslanici, koji će vas dobijati na iskustvo. Da li postoji tačan plan ko će da pomogne novim poslanicima ako uđu u parlament, a ipak ostanu opozicija? Hoćemo li i njih staviti na stub srama prvi put kad im ne prođe predlog i pitati ih „zašto nisu uradili više“.

Dilema svakako ima još, pitanja se otvaraju svakodnevno. Zašto i dalje blokade fakulteta, a spremaju se prijemni za nove studente? Zašto sprečavanje ispita, kad je rečeno da ovo više nije studentska već borba svih građana? Zašto iscrpljivanje (kao sa blokadom RTS-a posle koje se nije promenilo baš ništa) umesto ozbiljne pripreme za izbore? Kosjerić i Zaječar su pokazali da se mnogo toga može, ali i da veći deo javnosti još ne razlikuje ulogu posmatrača od uloge člana biračkog odbora. To da broj članova biračkih odbora koji pripada nekoj poslaničkoj grupi mora da bude srazmeran njenoj zastupljenosti u Narodnoj skupštini na dan kada je odluka o raspisivanju izbora stupila na snagu, tek treba objašnjavati. O tome treba da se razgovara, šta učiniti da izbori pod bilo kakvim uslovima budu što pravednije sprovedeni. Jer šta ako vlada preda obrazloženi predlog i izbori budu za dva meseca, a oni koji ih traže ne budu spremni? Izbori još nisu dobijeni, ako to sme da se kaže. Naravno, ako se sve ovo što sam navela u stvari radi u tajnosti i sve odgovore zna ko treba da zna, onda ništa.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.