Verujem, ne verujem

Autor: Branimir Brkljač, Iskusni početnik

Izgleda da je japanski bogataš Jusaku Maezava odlučio da početkom svake godine postane globalna vest. Tako je prošlog januara objavio da će bogato da nagradi stotinu srećnika koji će retvitovati njegov tvit, za koji je hteo da postane najretvitovaniji tvit u istoriji. I uspeo je u tome, o čemu smo i mi pisali u jednom od postova na ovom blogu.

Posle osvajanja titule najretvitovanijeg tviteraša, Maezava je imao prilično burnu godinu. Ovaj četrdesetčetvorogodišnji uspešni biznismen, koji iz prethodnog braka ima dvoje dece, te se godine razišao sa svojom tada aktuelnom devojkom, japanskom manekenkom Ajame Goriki. Onda je u septembru podneo ostavku na mesto predsednika uprave svoje kompanije Zozo, čiji je suvlasnik ostao nakon što je 50% udela prodao japanskoj grani globalnog tehnološkog diva Yahoo, zaradivši samo na toj transakciji dve milijarde evra.

I onda je na društvenim mrežama objavio konkurs za izbor svoje nove životne partnerke. U tom konkursu, Maezava je srećnoj izabranici, osim životnog partnerstva, obećao i nezaboravno putovanje do Meseca i nazad u svemirskom brodu Staršip, na kome bi, osim srećnog para, bila i grupa umetnika koja bi celo to putovanje zabeležila kao svojevrsno umetničko delo.

Krajem januara ove, 2020. godine, putem tvitera obavestio je svet da sa žaljenjem odustaje od projekta. U tom tvitu se izvinio i japanskoj televiziji Abema, sa kojom je bilo dogovoreno snimanje specijalnog programa posvećenog izboru srećne dobitnice i svim kandidatkinjama koje su se prijavile. A njih je bilo tačno 27.722. Da ponovimo: dvadeset sedam hiljada sedam stotina dvadeset dve žene su se prijavile na Maezavin konkurs. E moj Tinderu…

A sad nešto potpuno drugo.

U februaru je svetom odjeknula vest kako je osuđeni ratni zločinac Ratko Mladić umro u zatvoru i to je objavljeno na tviter nalogu Biserke Turković, ministarke za spoljne poslove Bosne i Hercegovine. Ovu vest su odmah počeli da prenose pre svega regionalni mediji, ali i po neki svetski, sa sve napomenom kako je vest potvrdio Abdulkavi Ahmed Jusuf, predsednik međunarodnog suda ICJ, jer je tako stajalo u citiranom tvitu.

Ubrzo je sama ministarka Turković demantovala da je takvu vest objavila i da to uopšte nije njen tviter nalog, a istovremeno je demantovala i vest o Mladićevoj smrti. Ispostaviće se da je ovu lažnu vest u svet plasirao italijanski novinar i učitelj Tomazo Debenedeti, koji je prethodno otvorio lažni tviter nalog na ime bosanskohercegovačke ministarke.

Ispostaviće se da to Debenedetiju nije prvi takav „štos” i da je svoju karijeru kreatora lažnih vesti počeo još 2000. godine, kada je napisao lažni intervju sa piscem Gorom Vidalom, koji je objavio francuski nedeljnik Espreso. Sledili su lažni intervjui sa američkim piscima Filipom Rotom i Džonom Grišamom, navodno i sa Umbertom Ekom, a iste takve intervjue uradio je i sa Mihailom Gorbačovim, papom Benediktom XVI i Dalaj Lamom. Postoje osnovane sumnje da je tih intervjua bilo još, samo što nisu svi provaljeni.

Ratko Mladić nije prvi živ čovek koga je Debenedeti sahranio. Upokojio je on tako i kanadsku književnicu i nobelovku Alis Monro, njenu koleginicu po peru J. K. Roling, pa onda španskog režisera Pedra Almodovara i kubanskog predsednika Fidela Kastra pre nego što je ovaj stvarno otišao na onaj svet.

Oprobao se Debenedeti i u ulogama živih ljudi. Tako je na tviteru jedno vreme bio avganistanski predsednik Hamid Karzai, pa onda sirijski predsednik Bašar al Asad, koga je, po svom dobrom običaju, prerano i upokojio, što je, u trenutku objave te vesti, uticalo na cene nafte na svetskim tržištima.

Zahvaljujući svim tim svojim podvizima, Debenedeti je i sam postao poznat. O njemu je 2010. godine pisao Njujorker, a u razgovoru sa rimsku Republiku, lakonski je opisao tajnu svog uspeha: „Danas možeš da se pretvaraš da si Rot ili Eko, kao što sam ja uradio. I poverovali su mi, jer su granice između istine i fikcije izbrisane.”

Nema sumnje da će Debenedeti nastaviti sa proizvodnjom lažnih vesti. Štaviše, on je verovatno prvi tvorac lažnih vesti koji je to izabrao kao svoju karijeru, ne krije da to radi i štaviše, zbog toga je postao globalno poznat. Kao takav biće primer drugima. Čestitamo!

Ove dve bizarne i međusobno nepovezane priče sa početka ove godine samo su dodatni primeri radikalne promene medijskog okruženja u kom živimo i predstavljaju dva modela za uspešno privlačenje pažnje i distribuciju sadržaja u današnjem medijskom svetu.

Likovi kao što su Maezava i Benedeti nisu sami po sebi neki novi tip ljudi koji se pojavio. Skrenuti pažnju na sebe po svaku cenu je bila i ostala potreba koju nemali broj ljudi pokušava da zadovolji. Svet ograničenog broja medijskih kanala u kome smo do juče živeli bio je velika tehnička prepreka da se ta potreba brzo i lako zadovolji. Sa pojavom pametnih telefona od kojih se ne razdvajamo i koji su praktično postali naš organ bez koga nam nema života, svako od nas je postao medij i to tehničko ograničenje više ne postoji. Ali, pojavio se novi problem. A to je ogromni medijski šum kojim smo okruženi, pa iako možemo da objavimo svetu kako smo divni, krasni i pametni, niko to ne čuje i ne vidi. Pridobiti pažnju drugih nikada nije bilo teže.

Šta je onda rešenje? Treba kreirati sadržaj koji u sebi sadrži VIRUS (znate o čemu pričam), koji je visoko zarazan i koji može da se u što kraćem vremenu što više proširi. A da bi se to dogodilo, taj sadržaj treba u sebi da sadrži neke od sledećih elemenata: neverovatno, nemoguće, nečuveno, prvi saznajemo, do sada neviđeno, potpuno ludilo, ne propustite i sve tako u tom stilu. Da li je taj sadržaj istinit ili nije? Ma koga briga! Uostalom, istina je za sve veći broj ljudi stvar odluke o tome u šta hoće da veruju, a ne šta su činjenice.

A odluke mogu da se menjaju. Kada jednom, svesno ili nesvesno, odlučimo u šta hoćemo da verujemo, onda istina postaje relativna kategorija. Zar je onda problem što će neki političar danas da kaže jedno, a sutra sasvim suprotno, kada će mu isti građani kojima je to rekao, podjednako poverovati i prvi i drugi put? Važno je samo da im u početku uvek govori ono u šta oni žele da poveruju. A onda može da počne da im govori ono što on hoće, jer mu ionako već veruju. Pobednička formula.

I kad je to već tako, u čemu je razlika da li je neko stvarno dao intervju za neke novine, ili je neki tamo Benedeti izmislio i pitanja i odgovore i objavio ih?

Ukoliko Maezava sutra ponovo objavi konkurs za svoju životnu saputnicu i ovoga puta obeća putovanje na Mars, a ne samo na Mesec, da li se na taj konkurs niko neće prijaviti, jer su jednom već bili prevareni, ili će se ovoga puta prijaviti 30 hiljada žena, a društvene mreže se zapaliti i preostali mediji se utrkivati ko će prvi da prenese vest?

Kao što vidimo, ništa se bitno ne menja. Dakle, odlučite u šta hoćete da verujete i onda je sve lako. U veri je spas.

Tekst je prenet sa portala Iskusni početnik.