Selfi za istoriju

Piše: Branimir Brkljač

Ali, nećemo se sada upuštati u političke analize samog događaja. Ono što je ovoga puta naša tema su oni likovi koji su bili u masi koja je provalila u zgradu Kongresa, a koji su se nakon upada šetkali hodnicima i kancelarijama kongresnog zdanja kao da su na vrhunskom provodu i trudili se da što više i što bolje ovekoveče taj dan kada su okupirali sedište vrhovnog zakonodavnog tela Sjedinjenih Američkih Država.

Razlog da se time bavimo je to što tu nešto na prvi pogled nije logično. Zar se ne podrazumeva da se oni koji nezakonito i nasilno upadaju na tuđi posed trude da što bolje prikriju svoj identitet, kako ih sutra policija ne bi mogla prepoznati i identifikovati? Jedan pravi i odgovorni pljačkaš banke neće nakon uspešno obavljenog posla, prilikom napuštanja mesta zločina, iz kese u koju je nagurao ukradeni novac, izvaditi par novčanica, pa onda napraviti selfi ispod logotipa banke koju je upravo opljačkao da bi onda, čim sedne u automobil koji ga je ispred čekao sa upaljenim motorom, tu fotku objavio na društvenim mrežama i onda do dolaska u tajno skrovište prebrojavao lajkove i šerove koje je u međuvremenu dobio.

Sudeći po snimcima onoga šta se tog 6. januara događalo na Kapitol Hilu, čini se da nije bio mali broj takvih likova u zgradi američkog Kongresa. Svet je obišla slika jednog od „protestanata” koji, u kancelariji predsednice američkog Predstavničkog doma Nensi Pelosi, nasmejan sedi za njenim radnim stolom sa sve ponosno podignutim prekrštenim nogama na njemu. Dotični se posle objavljivanja fotke još i pohvalio da joj je na stolu ostavio i „prigodnu” poruku koju je svojeručno napisao.

Onda je tu i drugi provalnik koji takođe nasmejan ispod jedne ruke nosi govornicu koju je ukrao, a drugom rukom veselo maše kolegama iz razularene mase ljudi koji ga fotkaju. A da ne govorimo o onom istetoviranom čoveku ogrnutom u bizonsku kožu sa sve rogovima, čije su fotke sa „mesta događaja” preplavile društvene mreže i tradicionalne medije, zahvaljujući čemu je dotični lik postao prava ikona celog događaja.

Posmatrajući tu gomilu, generalni utisak je da su oni srećni i ponosni već zbog same činjenice da su ušli u zgradu Kongresa. Istovremeno, kao da su i sami bili iznenađeni što im je to uspelo i da nemaju pojma šta da rade kada su se tu već zatekli. Očigledno nikakvog plana, osim provale u zgradu, nije ni bilo, pa je jedini rezultat u toj situaciji i mogao da bude haos koji je nastao.

Najlakše i istovremeno najpogrešnije bi bilo sve te ljude proglasiti glupim budalama koje nisu bile svesne šta rade. Koliko god je sam događaj bio iznenađenje za ceo svet i došao potpuno neočekivano, koreni toga su duboki i nisu od juče.

Nedeljama pre samog događaja, još uvek predsednik, Tramp je porukama koje je slao, pujdao ljude da se usprotive navodnoj izbornoj krađi i pozivao ih da dođu u Vašington tog 6. januara i spreče formalno potvrđivanje Džo Bajdena za novog predsednika SAD.

Uostalom, provalnici su upali u zgradu Kongresa noseći, između ostalog, zastave sa Trampovim imenom i table na kojima su bili ispisani slogani iz njegove kampanje, očigledno uvereni da na taj način izvršavaju zadatak koji im je lično Predsednik poverio. Ako te prvi čovek izvršne grane vlasti poziva da nešto uradiš, logično je da zaključiš da to ne može biti nezakonito. Naprotiv, to je herojski čin u kome ponosno učestvuješ. I zašto bi se onda krio.

Pri tome, kampanja koja je usledila posle izbora i po tonu i po sadržaju bila je prirodni nastavak načina komunikacije koju je Tramp upražnjavao tokom celog svog mandata. On je svojim izjavama, tvitovima i svojim ukupnim ponašanjem kreirao alternativnu realnost i ponudio je na usvajanje svima onima koji su hteli da je prihvate. Armiju svojih sledbenika je stvarao nudeći lake i jednostavne odgovore na složena pitanja i velike probleme današnjeg sveta, koje je pakovao u gomile privlačnih laži i time te svoje alternativne istine činio lakše i brže prihvatljivim.

Nesumnjivo da uspeh u tome može u velikoj meri zahvaliti svom iskustvu koje je stekao kao zvezda rialiti programa, što se u ovom vremenu pokazalo mnogo relevantnijim od činjenice da je u politiku ušao kao neiskusni političar.

I pored svega toga, ne mogu se sve zasluge za to pripisati Trampu. Ne možemo okrenuti glavu pred drugim razlozima koji su do svega toga doveli. Jedan od njih je i medijska scena na kojoj se taj vodvilj odvijao. Tom scenom vladaju društvene mreže u kojima lepota laži pobeđuje činjenice, a istina postaje sve ono u šta prethodno odlučimo da verujemo. Bez toga, Tramp ne bi mogao zaraziti toliku masu ljudi, niti bi se taj virus mogao tako brzo proširiti i dobiti razmere prave epidemije.

Izvesno je da se epizoda „Predsednik Tramp” završila. Formalno je njena odjavna špica bila 20. januara kada je Tramp napustio Belu kuću i u nju se uselio Džo Bajden kao novi predsednik. Ali šta sledi i koje nas nove epizode u ovoj seriji čekaju, to još ne znamo. Ceo svet sa nestrpljenjem očekuje nastavak i neizvesno je kuda će to sad dalje krenuti. Rasplet i kraj se još ne naziru.

Još uvek ne znamo kako će u istoriji ostati zabeležen upad u zgradu američkog Kongresa 6. januara 2021. godine. Džil Lapor u svom tekstu u „Njujorkeru” nudi dva moguća odgovora na ovo pitanje:

1. „Uspon i pad Donalda Trampa”
2. „Kraj Amerike”

Šta god na kraju bio tačan odgovor, od toga ne zavisi samo sudbina Amerike.