Igor Velić – Priča o uništenju jednog parka u Boru (Foto)

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, predsednik udruženje Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost

Tišinu remeti škripa automobilskih guma koja dopire iz parka ispred zgrade. Izlazim na terasu. Prizor je jeziv. Neko je uleteo automobilom u park i uništio podlogu terena za basket i pobegao. Očevici kažu da su se i deca tu nalazila. Sva sreća niko nije stradao. Ni u parku više nismo bezbedni od ljubitelja mašine. 

Više o mašinofiliji pročitajte ovde 

Koja je to sila koja tera čoveka da uradi ovako nešto? Ta potreba za destrukcijom, nasiljem, bahatošću mi nije jasna. Ne mogu da obradim, razumem i procesuiram takav vid ponašanja. Kroz glavu mi prolazi Hristov vapaj sa krsta: „Oprosti im, Oče, jer ne znaju šta čine”.

Obaveštena je policija i mediji. Čekamo sistem da reaguje. Sistem koji je stvorio i koji podstiče ovakav vid ponašanja.

Više o tome kako sistem opravdava ovakvo ponašanje pročitajte ovde

Javnost se uznemirila. Fotografije vandalizma se brzinom svetlosti šire društvenim mrežama. Nešto kasnije mediji javljaju da je policija privela počinioca čiji su automobil zabeležile nadzorne kamere sa Toplikificije.

Kako je počelo uništenje

Zelenilo se ne održava. Klupe, klackalica, kante i prostor sa peskom su uništeni. Zapušteno, prljavo, jadno, nebezbedno. Samo stanje parka odvraća ljude i decu od boravka u njemu. Slično je stanje i sa drugim parkovima širom Bora.

Nad parkom se nadvilo još jedno zlo. Donju platformu parka, gde je teren za besket je renovirala i obnovila jedna kladionica. Park sad nosi njeno ime?

Kladionica je mesto bolesti zavisnosti. Mesto koje uništava ljudske živote. Mesto gde se čovek lomi. Surovi kapital je ušao u moj park da bi se pokazao kao društveno odgovoran. Kapital najbrže otvara vatra pakla.

Neki napredni ljudi su dozvolili da kladionica uđe i okupira park. Park čija je uloga, funkcija, smisao i filozofija dijametralno suprotna od vrednosti koje propagira kladionica.

Nekada je moj park vrveo od života. Sve generacije su bile prisutne. Od bebica do naših baka i deka. Postojao je međugeneracijski dijalog i ovakvo nešto je bilo nemoguće da se dogodi. Bezbednost parku su davale „oči na ulici“, kako je o tome pisala Džejn Džejkobs.

Više o putovanju sa Džejn Džejkobs od Bora do Njujorka pročitajte ovde 

Čekao se red za ljuljaške, red za igru u pesku, red za basket. Svako je znao svoje mesto i svi su ravnopravno koristili blagodeti boravka u parku.

Onda su došli neki napredni ljudi na vlast i rešili da se obračunaju sa parkovima širom Bora. U njihovoj viziji, Boranima je mesto u stanovima i rudarskoj jami. Njihova politika je takva da u Boru cvetaju samo kladionice, apoteke i kancer. To dosta govori o gradu bakra i zlata.

Više o tome kako je grad izbacio decu sa ulice pročitaj ovde 

Šta će nam parkovi, igrališta, sportski tereni, zelenilo, trotoari, ulice? Lokalna politika nas vidi samo u jami i na onkološkom odeljenju u bolnici. 

Zarobljeni smo u bolesti. Zarobljeni u nepokretnosti.

Pre parkova su napredni ljudi uništili nešto drugo. Nešto bez čega park ne može da postoji. A kad to uništite, park počinje sam da umire. Verovali ili ne u pitanju je trotoar. Znam, niste razmišljali o tome. Park je prirodan nastavak trotoara. A trotoar ima svoju anatomiju, funkciju, smisao, ulogu i filozofiju.

Više o funkciji trotoara pročitaj ovde