Brčko: Koliko košta dete, a koliko ćutanje?

Autorka: Snežana Miletić

Romska deca

Ta priča nikada do kraja nije istražena, nikada se nije utvrdilo da li su ta romska deca bila žrtve mržnje ili profita, kao ni to da li su to bila deca iz konvoja više od 200 podrinskih Roma, koji su u maju 1992. godine, preko teritorije Republike Srpske, stigli do Bosanskog Broda, odakle je trebalo da pređu u Hrvatsku, a onda put evropskih država. 

Ovih dana, međutim, regionom je prostrujala nova uznemirujuća priča sa romskom decom u središtu, priča, koja je – sve su prilike – otkrila dugo i pomno skrivani lanac trgovine decom. 

U osvit ovog 26. februara, u privatnom stambenom objektu u Brčkom, u njegovom naseljenom kvartu Ivici, koji se nalazi iza Doma zdravlja, otkriveno je 31 dete – bez roditeljskog nadzora. Najstarije je imalo 12 godina, a među nima bilo je i nekoliko beba, najmlađa od svega šest meseci. 

Sve što smo potom čuli povodom vesti iz Brčkog, dodatno nas je prestravilo i uznemirilo, jer ne uliva ni zrnce poverenja u ljude, institucije, društvo, ljudskost, već na uznemirujući način otvara mogućnost novih priča o trgovini decom, organima, maloletničkoj prostituciji i pornografiji, zloupotrebi dece za prošnju i ko zna šta još…

Fakti s nizom nelogičnosti

*Decu je u Brčkom, bez roditeljskog nadzora, bez ikakvih dokumenata koji bi pokazivali da se radi o nečemu što – bar približno – podseća na vrtić, njih 31, čuvala žena od 72 godine. Ona im je, navodno, kuvala, prala ih, hranila ih… Pomagala joj je, navodno, još jedna žena, izgleda, banjalučkih korena, rođena u Italiji, zemlji do koje vode mnogi lanci trgovine decom, gde je mnogo dece – upravo s balkanskog područja, upregnuto u surovi lanac prošnje, ali i pornografije i razne druge vrste eksploatacije. 

*Vlasnik kuće je sin dotične sedamdesetdvogodišnjakinje koja je čuvala decu. U javnim istupima brčanskih zvaničnika označen je kao “nekadašnji policajac koji je radio kao obezbeđenje u sudu”. Uhapšen je, i on je sa majkom trenutno u pritvoru, a svi drugi, koji su bili uhapšeni (ukupno osam ljudi), pušteni da se brane sa slobode.

*Slučaj tamničenja 31 deteta otkriven je nakon što se dvanaestogodišnja devojčica, koja je izašla iz te kuće, nije mogla vratiti u nju, jer je žena koja je čuvala decu, ne primetivši da nedostaje dete, zaključala vrata. Kako dvanaestogodišnjakinji, koja je kucala na vrata dotične kuće, niko nije otvorio, ona je prenoćište potražila kod prvog čoveka na koga je naišla. Dotični je pozvao policiju.

*Oko nedovršenog stambenog objekta, u kojem su nađena deca, nalaze se, inače, druge kuće (nije izvesno da li su sve naseljene, jer, kako kažu poznavaoci prilika u ovom gradu, tamo tek u svakoj desetoj kući živi neko). Zanimljiva je okolnost da su vlasnici okolnih kuća, izgleda, uglavnom bliži i dalji rođaci uhapšenih i zadržanih u jednomesečnom pritvoru. Možda je to razlog zašto “niko nikada”, navodno, “nije čuo” graju, ciču, vikanje, svađu, plač beba, sve ono što je prirodno da se čuje ako u kući živi 31 dete. Ili su deca pak preventivno bila sedirana nekakvim lekovima?! 

*Stambeni objekat -”vrtić” – i to nelegalni, kako su ga označile neke od prvih komšija, vrlo pomno je opremljen kamerama (što se može videti na svim TV snimcima te kuće) i upravo bi one mogle otkriti ko je, i kada, u kuću dovodio i iz nje odvodio decu.

*Deca su držana na vrlo uskom, nehigijenskom prostoru, ustanovili su oni koji su prvi ušli u kuću. Lekarskim pregledom dece ustanovljeno je prisustvo parazita, potvrdili su zvaničnici Kantona Brčko, a rekli su da su urađeni i drugi potrebni pregledi starije maloletne dece. 

*Važan podatak svakako je i to da nijedno dete, bar od onih koji umeju da govore, nakon što su u kuću ušli policija, Crveni krst i socijalni radnici, nije htelo da kaže svoje ime, što samo potvrđuje da su vrlo ozbiljno trenirani i zaplašeni. Moguće i dezorjentisani. 

*Komšnica uhapšene žene kod koje je pronađeno 31 dete, rekla je medijima da Brčanku koja je čuvala decu poznaje oko sedam godina, koliko stanuje u blizini njene kuće, što ukazuje da je brčanski “vrtić” naočigled meštana trajao najmanje sedam godina. Žena je ustvrdila da je uhapšena čuvarka maloletnika “dobro brinula o deci i da je za to dobijala novčanu nadoknadu od njihovih roditelja”, koji su ih, navodno, povremeno i posećivali. Navela je da joj je često donosila hranu, supu npr, koju bi uhapšena odmah delila sa decom, što je jako čudno, jer zašto bi uzimala i delila dobijenu hranu s decom ako su joj roditelji ostavljene dece dostavljali novac za brigu o njima, pa i hranu, odnosno redovno je plaćali za čuvanje, čak i po 300 evra za 15 dana, kako je ustvrdila druga osumnjičena, pa puštena Brčanka. Ona je medijima rekla da su u toj kući, u trenutku upada policije, bila i njena unučad. Kao razlog zašto ih je tu ostavila navela je niz konfuznih argumenata, a jedini koji se mogao razaznati je “da joj je čovek bolestan”, zbog čega je unučad “morala” da prepusti na čuvanje. Odmah je istakla da “ima dovoljno para”, da ne prosi, pri čemu je pokazala novac koji su joj iz inostranstva, da bi brinula o unucima, navodno, poslala deca.

*Ista žena otkrila je medijima možda ključni podatak u istrazi ovog užasnog zločina, da su u toj kući svoju decu ostavljali, ne samo drugi roditelji koji rade po inostranstvu, već i lokalni političari i policajci. Da li je upravo pojavljivanje policajaca i političara pred tom kućom možda bio razlog zašto su meštani naselja Ivici žmurili na kuću i ćutali o njoj, jer su se bojali neke odmazde. 

*Poznavaoci brčanskih prilika tvrde, inače, da je kuća u kojoj su deca pronađena već jednom bila prijavljena policiji, i to 2018. godine. 

*Potpuno je čudno da su se posle objavljivanja vesti iz Brčkog, tamo pojavili neki ljudi tvrdeći da su deca koja su ostavljena u toj kući njihova. Nije utvrđeno da li je to tačno, iako su u kući zatečeni dečji pasoši, za koje se još utvrđuje da li su falsifikovani. Među njima je pet bosanskohercegovačkih, niz hrvatskih, a prema nekim izvorima – ima i dece sa španskim pasošem. Tužilaštvo, takođe, još uvek nema pouzdane podatke i dokaze da su deca koja su bila smeštena u toj kući zaista deca onih koji su se pojavili i ustvrdili da su njihova, objašnjavajući da su oni otac/majka/baka. Ostaje da se vidi da li su ljudi koji su došli “po svoju decu” uistinu roditelji, ili su neka vrsta “pešadije” glavnih vođa lanca trgovine decom, koji se tako pokušavaju odbraniti, relativizovati slučaj, sačuvati svoj plen, pa tako sve i zataškati. 

*Postavlja se, naravno, i pitanje koji normalan roditelj ostavlja maloletnu decu kod bilo koga, pa i u “vrtiću”, na tako dugo vreme, tako daleko od sebe, pride s pasošem, i šta će deca školskog uzrasta u vrtiću – valjda bi trebalo da su u školi! Jako je čudno i to da su i sve bebe imale pasoš, jer koliko beba, u tako malom uzrastu, ima pasoš? Takođe, nije li čudno da se deca iz Mostara ostavljena na čuvanje u mesto udaljeno 200, ili čak 300 km od mesta odakle su, koliko je Brčko udaljeno od Banjaluke i Mostara. 

*Važno je znati da je Brčko udaljeno nešto više od kilometar i po od hrvatske granice, dakle granice EU, koja se “uz određenu pomoć” može preći vrlo lako, a posle – kud koji…

*Zanimljivo je i to da je policija, pored ostvarene saradnje sa Agencijom za istrage i zaštitu – Sipa, MUP-om Republike Srpske i Evropolom, ostvarila saradnju i sa policijom Hercegovačko-neretvanskog kantona, koji ne graniči sa Distriktom Brčko, i to možda ne samo zato što među pronađenom decom ima i one iz Mostara, već i zato što je taj kanton jako blizu mora i Italije, a jedna od dve žene koje su čuvale decu navodno ima italijanski pasoš.

*Interesantno bi svakako bilo saznati i to da li je otkrivanje ovog slučaja noć uoči 26. februara, puka slučajnost, ili možda ima veze s donošenjem presude visokom zvaničniku jednog entiteta? Da li je otkrivanje brčanskog lanca trgovine decom bila odmazda za nekoga, neki znak upozorenja nekome?

Žmurenje

Jasno je da je Bosna i Hercegovina u ratu bila mesto raznih zločina, kao i da su se i nakon rata razvile i raspojasale razne lokalne kabadahije koje su, u sprezi s neodgovornim i bahatim političarima i njihovim saradnicima u lokalnim i regionalnim kriminalnim kartelima, razvile razne biznise, među njima i one u kojima glavnu ulogu imaju deca, ali to da niti jednom do sada, od kraja rata do danas, nije raskrinkan niti jedan veliki lanac trgovine decom/ljudima, ukazuje na to da oni koji ih organizuju imaju ozbiljnu spregu s pojedinim segmentima regionalnih politika/policija, a moguće i evropskim interesima. 

Ostaje i pitanje, da li je ovo možda samo mali segment nekog velikog lanca zla, čijim je otkrivanjem zapravo skrenuta pažnja s onog mnogo većeg, surovijeg, opasnijeg, bolesnijeg, i svakako mnogo bolje organizovanog?

Činjenica je pak da se ova trgovina decom odigravala pred očima Brčaka, meštana tog dela grada zasigurno, jer je prosto nemoguće da se, u regionu gde komšija mnogo bolje zna šta se dešava u susedovoj nego sopstvenoj mu kući, nije znalo za “kuću strave”. Čak i ako u naselju nema mnogo sveta, ili ako se međusobno dovoljno ne poznaju. Vrlo moguće da se i znalo, ali se ćutalo: možda iz interesa, možda su i komšije nekako bile “namirivane”, ili su bile uplašene jer su pred kućom viđali pripadnike zvaničnih institucija. Ili su svi, što je takođe moguće, prosto žmurili jer ih se nije ticalo – možda zato što su u pitanju romska deca???

A upravo o tome je i ovde reč: da li želimo da vidimo istinu i da li želimo da je čujemo? Da li su nam važna bezimena romska deca iz 1992. godine, pobijena u bosanskim šumama, da li nam je važno 31 maloletno romsko dete u Brčkom, pripremljeno za ko zna kakav zločin? Na koncu, da li nam je važna dvogodišnja Danka Ilić? 

Da li smo sposobni da raskrinkamo te lance zla i da li bi bilo moguće odmotati njihova zamršena klupka ukoliko bismo prestali da žmurimo, možda se odgovori na ta pitanja kriju baš i u onome čemu svedočimo u proteklih nekoliko meseci u Srbiji – traženju pravde i primene istog zakona za sve.

Jer, moramo da odlučimo: da li je skuplje žmurenje ili progledavanje? Koliko košta dete, a koliko košta ćutanje? Da li nas između žmurenja i ćutanja, dok politika prevrće kocke po raznim kaldrmama i nadstrešnicama, u kući neke balkanske zabiti, čeka neka mala Danka Ilić – da je prepoznamo i spasimo?