Bratsko zagađivanje

Piše: Boško Jakšić, Politika

U vreme kad Zapad pokušava da okupi globalnu koaliciju protiv kineskog autokratskog režima i njegovog ekonomskog ekspanzionizma, predsednik Srbije hvali „čelično prijateljstvo” s Pekingom, a kineskog lidera Si Đinpinga naziva „ne samo dobrim prijateljem, već bratom”.

„Ne želim da kritikujem Kinu, koja je veoma prijateljska zemlja”, izjavio je nedavno Aleksandar Vučić obilazeći gradilište auto-puta, jednog od mnogih projekata koji se finansiraju kineskim zajmovima.

Srbija je, kao i druge zemlje zapadnog Balkana, gladna kapitala, pa se druga najveća ekonomija sveta i njeni prebogati investicioni fondovi doživljavaju kao spasilac nacionalne privrede pritisnute nezaposlenošću i zastarelom industrijom.

Narodna Republika popunila je vakuum stvoren nereagovanjem Evropske unije, koja je zaokupljena sopstvenim krizama. Srbija je prepoznata kao ključni partner kineske Inicijative „Pojas i put”. Ne samo zbog povoljne topografije na ruti puta od grčkih luka ka centralnoj i istočnoj Evropi, već i zato što srpska vlada ne postavlja pitanja koja preispituju kineski model „uzmi-ili-ostavi”.

Upravo to Srbiju postavlja na kolizioni kurs s EU, koja je pod pritiskom SAD zaoštrila odnose s Pekingom. Preduzimaju se mere zaštite od kineske nefer konkurencije, obustavljaju se napori za ratifikaciju velikog investicionog sporazuma, a Kini su zavedene sankcije zbog kršenja ljudskih prava.

Otkako je Vučić preuzeo vlast, veze s Kinom realizuju se kroz investicije u tešku industriju, kao što su čeličane ili topionice bakra, termoelektrane, auto-putevi, železnica, mostovi. Investicije su propraćane velikim kineskim zajmovima, kupovinama kineskog oružja i tehnologija „Huaveja” za praćenje, od kojih Srbija mora da odustane po slovu ugovora koji je Vučić potpisao s Donaldom Trampom.

Srpska fudbalska Superliga preimenovana je u Linglong Superligu po kineskoj kompaniji za proizvodnju auto-guma u Zrenjaninu, koja uz investiciju od 800 miliona evra ima ambiciju da bude jedan od najvećih snabdevača evropske automobilske industrije. Brza pruga Beograd–Budimpešta, koja se gradi zajmovima iz Kine i Rusije, daće Srbiji direktnu vezu s jednim od najvećih svetskih tržišta: Evropskom unijom.

Koja je cena koju Srbija plaća da bude na Novom putu svile?

Prema zvaničnim izvorima, kineske investicije su poslednjih godina dostigle 10 milijardi evra, ali kritičari smatraju da Kinezi uopšte ne investiraju – već samo pozajmljuju novac za projekte. Pritom kineske banke naplaćuju više kamatne stope od onih koje bi tražila Evropska banka za obnovu i razvoj.

Poslovi se, na insistiranje Pekinga, sklapaju bez prethodnih tendera, a u njihovoj realizaciji, umesto srpskih, zapošljavaju se kineski radnici, koji bez problema dobijaju radne vize. Zemljište i prateću infrastrukturu Srbija obezbeđuje besplatno. Kako projekti dobijaju poseban status, investitori su oslobođeni i plaćanja poreza na preimenovanje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko. Poslovne odluke po pravilu ostaju van domašaja javnosti, čime se omogućava da projekti iskoče iz okvira pravnog sistema Srbije.

Dok EU smanjuje „pukotine” u propisima poslovanja s Kinom, kineske biznis aktivnosti u Srbiji povećavaju broj „rupa u zakonu”, što doprinosi urušavanju pravnog sistema. Više novih zakona i propisa Kinezima olakšava „investiranje” ispod radara, kao što je Zakon o javnim nabavkama, koji je oslabio regulativu, otežao pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu ljudske okoline. Drugi je zakon o „posebnim procedurama”, koji, navodno zbog hitnosti, omogućava izbegavanje procedura javnih nabavki.

Takvo „strateško partnerstvo” u projektu od posebnog značaja za Srbiju „Kineska kompanija za gradnju komunikacija” (CCCC) iskoristila je u poslu gradnje 30 kilometara auto-puta u centralnoj Srbiji, vrednom 450 miliona evra.

„Nemamo uvid u to kako se novac troši, pošto su kineske kompanije bilateralnim međuvladinim sporazumima zaštićene kao polarni medvedi”, kaže opoziciona političarka Marinika Tepić.

Građani Srbije, ne na jednoj lokaciji, direktne su žrtve ustaljene prakse kineskih kompanija da izbegavaju propise i zagađuju okolinu. Kakve će biti implikacije fabrike „Linglong” na javno zdravlje, okolinu i bezbednost zaposlenih, niko ne želi da kaže.

Još teža je situacija u čeličani u Smederevu i valjaonici bakra u Boru. Zagađenje u ovim gradovima gotovo redovno je na nivou višem od dozvoljenog, zbog čega su građani više puta javno protestovali.

Više poslanika Evropskog parlamenta zahteva detaljno preispitivanje rastućeg uticaja Kine u Srbiji, uključujući „nepromišljene projekte s potencijalno razornim posledicama”, ali vlada u Beogradu kloni se da na bilo koji način uznemiri investitore i odbija da pruži relevantne informacije.

Sigurne u podršku Vučića i njegovih saradnika, kineske kompanije ignorišu upozorenja nevladinih organizacija i građana i svoje operacije nastavljaju pod velom tajnosti. „Investitor može da želi šta hoće i da primenjuje svoju taktiku. Ovde je više problem pitanje šta rade državni organi i da li su obavili svoj deo posla na zaštiti javnog interesa”, smatra Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija.

Državni organi koji Kinezima dopuštaju da rade šta hoće snose krivicu barem koliko i „kineska braća”, koju Vučić ne želi da kritikuje zbog „fantastičnih” projekata koje ostvaruju po Srbiji.

Kada se svemu doda efekat 2,5 miliona kineskih vakcina koje su ključno doprinele da Srbija na tom planu bude uspešnija od mnogih u EU, onda je jasnije zašto je jedan visokocentralizovani, autokratski i represivni režim, kakav je kineski, toliko obožavan u vrhovima srpske vlasti.

Širi se bojazan da je Srbija pilot-projekat na kineskom putu ka Evropi i da je dobila novog Velikog brata.

Tekst je prenet sa portala Politika.