Biljana Srbljanović – Smrt i komentari

Piše: Biljana Srbljanović

To je samo po sebi tragično, ne samo jer je bio čovek koji je preporodio Filharmoniju, uspostavio odnos poštovanja i odgovornosti izmedju publike i orkestra, razumeo dobro napore “kulturnih radnika”, bio prilično ok ministar (bolji od mnogih), znao da se povuče i imao svoju osnovnu profesiju u kojoj je bio dobar. Tragično je i jer je iznenada umro, van redosleda i logike, u godinama kad mu vreme nije i zato što je za sobom ostavio, izmedju ostalih, i malu, malecnu bebu.

Dan pre toga, nekadašnji načelnik Generalštaba nas je sve uznemirio objavom da je aktivista njegove stranke zadržan na aerodromu, da su ga tukli i mučili uposlenici BIA, samo zato što je, kako je general naveo, na Tviteru podržao pisca koji je psovao Vučića. Brzo se ispostavilo da taj čovek uopšte nema nalog na Tviteru, da objavljuje pod ukradenim identitetom: imenom i fotografijom konkretne žene, koju i inače progoni, ponižava i maltretira i to ne iz političkih razloga i koja ga je policiji više puta prijavljivala zbog toga. Ipak, sve ovo je nebitno. Isti ljudi koji su se zaleteli da slave tog čoveka što tvituje pod imenom žene koju maltretira, groze nad nasiljem, dan kasnije su se orno zaleteli da, na najružniji način, komentarišu Tasinu smrt.

Ja ne verujem u malogradjanski namet “O pokojniku sve najlepše”, ali ne verujem nikako ni u seirenje nad nečijom smrću. Posebno ne ako je vodjeno dnevno političkom mišlju koja ne obuhvata juče i sutra i koja je izraz ostrašćenosti koja živi samo za danas.

Ljudi koji su se obrušili da se raduju zbog Tasine smrti, sve što su imali da mu zamere je da je “bio Vučićev”. Isti ti ljudi, koji su se obrušili da brane aktivistu stranke što ga je je neko rekao da je napadnut, o njemu znaju samo da je “protiv Vučića”. Ne znaju da je, osim što je progonio pomenutu ženu, uglavnom tvitovao protiv Djindjića, protiv EU, vakcina i tolerancije, jer im to niko nije saopštio, a mrzelo ih da sami misle. O Tasi takodje ne znaju ni ko je, ni šta je radio, ni kako nas je zadužio kao društvo, ni kakav je stvarno bio, jer im to takodje niko nije rekao. Bila im je dovoljna etiketa: Tasa je SNS.

Pa šta i da je SNS? Je l zato trebalo da umre? Je l to razlog sreće Tviteraša? Šta se to dogodilo sa nama? Ko nas je ubedio da je ovo normalno? I kako nas nije sram?

Kakva je to prostačka misao u kojoj mogu da razumem da neko nije voleo Tasin stil, njegovu misao i njegove reči, ali ne mogu da razumem da se iko obraduje smrti tog (i bilo kog) čoveka, a da, istovremeno, sebe smatra normalnim.

I kad je Milošević umro, evo da priznam, ja sam zaplakala: ne nad njim, već nad nama, nad godinama koje nam je oteo, nad životima koje je uništio, nad tom nekom konačnošću smrti koja sve poništi. Mogu reći da sam, za razliku od ogromne većine današnjih internet aktivista, mogo toga dala u borbi protiv njega, ali me njegova smrt ipak nije obradovala, jer nisam neljud.

Kad je umro Amfilohije Radović, pisala sam iskreno o njemu. Iznela sam svoje kritike i stojim iza njih. Ali me ni njegova smrt nije obradovala, nisam seirila niti proslavljala, jer to smatram sramotnim.

Kad jednom umre Ratko Mladić, ni njegova smrt me neće obradovati, jer smrt ne želim čak ni njemu.

I zato se pitam, kako neko, ko pojuri da proslavlja anonimnog progonitelja jedne žene, nekog ko se skriva iza tudjeg identiteta, samo da bi je maltretirao, kako neko ko odmah poveruje na neizgovorenu reč da su ga mučili i tukli jer je tvitovao podršku performativnom izlivu gneva protiv Vučića, i to samo zato što je PROTIV Vučića, istovremeno može da se raduje smrti čoveka koji je za sobom ostavio dela, decu, publiku, prijatelje, ljude, i svoje ime, samo zato što je ZA Vučića, meni ne ide u glavu.

Kakav raspad ovog i inače nesolidnog društva, kakva pokazna vežba iz neljudskosti, nesolidarnosti i elementarnog nevaspitanja, evo imamo u realnom vremenu svakog dana, a da se niko ne postidi. Ta neodgovornost za javnu reč, ta rugoba misli, to “blanko” poverenje u dnevnopolitičke igrarije, samo ako dolaze od “mojih”, čini da ovo društvo ne mrda nikud već decenijama.

Šta je to tako trulo u nama, da može čoveku doneti radost u tudjoj smrti? Kako se to odlučiš da je neko zaslužio smrt, jer ne podržava “tvoje”? Kakvo smo to društvo postali?

Zato je ovaj gubitak veći, jer je otišao čovek sa imenom i delom, nesavršen čovek baš kakvi ljudi i jesu, sa svim svojim osobinama, čovek sa kojim nisi morao da se slažeš, ali si mogao da diskutuješ, da se smeješ, da ga pohvališ i grdiš, a da on i dalje nastavi da stvara nešto dobro, nešto u šta veruje i to ne za sebe, već za sve nas.

Taso, druže moj, barem više ne moraš da nas gledaš. I hvala ti na svemu.