Biljana Srbljanović – Pukovnikov stan

Piše: Biljana Srbljanović

Dobro znam da svaki put kada se dogodi komešanje javnosti i stvara neka vrsta moralnog stampeda, koje se, sa socijalnih mreža i aktivizma putem tastature, preliva na medije koji to monetarizuju, pa na političke organizacije, koji ta osećanja mobilizuju, prava istina ostane zatrpana u toj buci i besu. Obzirom da kod nas analitičkog i istraživačkog novinarstva na dnevnom nivou gotovo da i nema, opet sam kopala sama i potrošila jedva jedno pre podne, konsultujući isključivo javno dostupne baze podataka – APR, Katastar, i internet kao takav, da bih saznala ono što inače znam: stvari nikada nisu tako proste.

Slučaj nesrećnog pukovnika samo je nastavak jednom već sprečene tragedije iste ove porodice, od pre manje od godinu dana. Tada su izvršioci, po 14 put za redom, isto pokušali da im udju u stan, i tada se pukovnikova supruga, ista ona očajna uplakana žena sa snimaka, na istoj toj terasi istog tog stana, polila benzinom i pretila da će se zapaliti i sebe i stan i čitavu svoju porodicu.

Dok joj je ćerka, inače novinarka, koju je očajna majka takodje polila benzinom, otimala upaljač iz ruke, pukovnik je, kako je sam rekao, potapao peškire u gorivo i gurao ih na ulazna vrata, sudelujući u ženinoj sumanutoj zamisli da zapali sve, pa i porodicu, pa i ostale stanove, pa i zgradu iz koje su hteli da ih izbace. Tada se sve završilo bez tragičnih posledica, ali je bilo sasvim jasno da su ti ljudi rešeni da svoju pravdu isteruju do kraja, makar po cenu svojih, mada i tudjih života.

Pukovnik Lalović je nasilno oteran u penziju jer je, kako tvrdi, otkrio krivično delo korupcije sada zaboravljenog ministra Davinića. Koje delo je bilo u pitanju, nikada nismo saznali, ali mogu da poverujem da je ministar, u pauzi pregovaranja za kupovinu satelita od 50 miliona dolara naših para, možda i pogurao nekog za neki stan, pa eto. Ipak, logično bi bilo da pukovnik to i obrazloži. On je dobio spor protiv države, zbog proceduralne greške ne zbog afere Davinić, dobio je i odštetu i novo penzionisanje, ali je planirao da mu ostane i stan.

Sad, komplikacija je u tome što je u penziju otišao sa mesta načelnika Odseka za stambene poslove tadašnje Vojske kako god da nam se zemlja zvala, koji mu je i dodelio sporni stan. Plus je još i problem u tome što Vojska deceniju i po tvrdi da je pukovnik uzeo još jedan stan.

Taj drugi je garsonjera u Pohorskoj, u čuvenim vojnim Paviljonima, mada pukovnik tvrdi da tamo niko ne živi, a posebno ne on i kao dokaz medijima pokazao snimak zapečaćene dotične garsonjere, koji je načinio u septembru 2019. godine.

E sad, pukovnik ništa nije slagao, jer on stvarno nije koristio taj stan. Koristio ga je njegov sin Komnen, koji je na toj adresi osnovao kompaniju “Golden Minds”, u kojoj je direktor i većinski vlasnik, a koja zapošljava njegovu suprugu Jelenu, kao i rodjenu već pomenutu, sestru Žanu.  Zanimljivo je to da je sin Komnen takodje najpre bio oficir i to mornarice, i da se u lepoj beloj uniformi slikao sa svojom suprugom, pomenutom Jelenom, zapravo Jellenom sa dva L, slavnom pevačicom Koktel benda, možda najpoznatijoj po tome što je, kao kadar PUPS-a bila postavljena za direktorku DIF-a, čemu se ova ista rezignirana javnost danima po internetima podsmevala, pa zaboravila.

I bela uniforma i fizička kultura, to je sve iza ovog para, njihova koncentracija je bila na njihovu firmu iz oblasti IT konsaltinga, sa sedištem, dakle, u dotičnoj garsonjeri. Preciznije, promena adrese u APR-u dogodila se u avgustu 2019. samo sedam dana pre nego što je Vojska povratila spornu nekretninu, i zaista i zapečatila stan. Onda je, verovatno sticajem okolnosti, dve nedelje kasnije pukovnik otišao da snimi pečat na vratima stana da pokaže kako tamo nema nikog.

Interesantno je da je sin Komnen baš sa adrese dotične garsonjere patentriao i svoj izum protiv kradja beba, a za koji je dobio i nagradu grada Beograda pod ovom vlašću, a od koje je, u mnogo navrata, a opet putem brojnih medija (uglavnom televizija), tražio investiciju od 45 hiljada evra za proizvodnju jednog aparata. Pare nije dobio.

E sad, ovaj drugi stan, ostao je sporan. Vojna lica su inače, mogla da, pod uslovom da plate nešto više od polovine povlašćene cene, ostatak dobiju od države i to je pukovnik i prihvatio. Zatim je odbio da svoj deo plaća, jer je smatrao da je nepravedno oteran sa posla, a dobro, i normalno je, odakle penzioneru tolike pare?

Samo što pukovnička penzija tog ranga i iz tog doba, danas se kreće oko nekih 90 hiljada dinara, nije baš malo. Ja skroz razumem da dotični stan od 94 kvadrata, čak i po toj damping ceni, ne može da bude jeftin, šta znam, evo ja, na primer, ne bih mogla da ga kupim. Zato i nemam toliki stan. Ali nemam nameru da spalim neku zgradu zbog toga.

I tako smo stigli do polivanja benzinom, izazivanja opšte opasnosti, tragičnih scena, policijskog bahaćenja, neprimerene sile, hapšenja aktivista koji iskreno veruju da pomažu ugnjetavane sve zbog ove ne baš sasvim jednostavne afere.

Prekarni i poniženi kojima je zaista potrebna pomoć opet ostaju negde u senci jedne nepošteno ispričane priče. Oni jedini nemaju nikakve koristi od svega.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.